Zoran Bar je master psiholog iz Vršca, pasionirani zaljubljenik u umetnost, pre svega u književnost, film i muziku. Nedavno je u izdanju “Književne omladine Srbije“ objavio svoju prvu zbirku priča “Valovi uzaludnosti“. Iskoristili smo ovo kao povod da sa Barom popričamo o nihilizmu, smislu života, o umetnosti, otuđenju, kao i o njegovom umetničkom izrazu.
- Zbirku otvarate prilično nihilističkom pričim „O brojevima i suterenima“. Da li ste Vi u biti optimista ili pesimista?
Kada biste mi ovo pitanje postavili pre nekih desetak godina, dok sam bio u ranim dvadesetim, odsečno i ponosno bih istakao da sam pesimista (uz sve podignuti kažiprst desne šake usmeren ka nebesima). Kasnije, kada sam već odmakao sa studijama psihologije i razvio neku vrstu profesionalne odgovornosti da ne mračim puno, susreo sam se egzistencijalizmom i dostigao ideološku identifikaciju sa tim, sada već pomalo zastarelim, pravcem, uz koji su, po mom mišljenju, kako umetnost, tako i humanizam svojevremeno dostigli vrhunac pre nekih pedesetak godina.
- Možemo li se na neki način otrgunuti od inercije u našim životima?
Odgovor na ovo pitanje, u velikoj meri, predstavlja nadovezu na završetak prethodnog, pri čemu bi spona bila jedan od najzastupljenijih egzistencijalističkih pojmova, a to je „samoodgovornost“. Konkretno, egzistencijalisti su verovali da egzistencija prethodi esenciji, odnosno, da svako od nas snosi individualnu odgovornost za sopstvene postupke i izbore na koje se, tokom života, odlučuje, a koji sveukupno kroje njegov život i individualni smisao. Samo što mi se čini da se pojam „odgovornosti“, kako u našem društvu, tako i globalno, u velikoj meri, izgubio, a kao posledica, ljudi su postali dosta inertni i tako će i ostati dok se sopstvenom inicijativom ne pokrenu i ne urade nešto dobro za sebe. Jeste da, u današnje vreme, postoji i dosta ograničavajućih, spoljašnjih faktora, koji čine da oslanjanje isključivo na sopstvene snage ne bude stoprocentni odgovor na problematiku savremenog doba, ali ipak smatram da je to jedini zdrav način koji vodi u autonomiju, kako na nivou pojedinca, tako i na nivou društva.
- Da li je takozvani „smisao života“ samo besmislena fraza ili nam valja tragati za njim?
Ponovo se zalomilo da se odgovor na pitanje fino nadovezuje na prethodno. U skladu sa tim, mišljenja sam da „smisao života“ i traganje za istim ne bi trebalo da postoje na nivou motivacije pojedinca koji ga ciljano traži. To bi pojedinca usmerilo ka životnom toku lišenom spontanosti, mogućnosti promene lične paradigme, a posledično i individualne evolucije. Bilo bi mnogo konstruktivnije fokusiranje ka realizovanju iskonskih, individualno-specifičnih, ličnih ciljeva, što bi, uz neki otvoreni pristup, usput, omogućilo i ličnu promenu, kako ciljeva, tako i nas samih, a to najčešće vodi, kako u intelektualni, tako i duhovni rast. A „smisao života“ se kristališe tek na kraju, kao posledica ovakvog procesa.
- Koliko je u surovom i takmičarski nastrojenom svetu moguća stvarna bliskost između dva bića?
Sve teže. Iz psihološke perspektive, čini mi se da je u društvu koje karakteriše globalna nesigurnost, na koju se najčešće reaguje prodornošću, a čija je uloga obezbeđivanje privida sigurnosti i ostvarenosti u pravcu finansija i karijere, sve teže spustiti gard i zaista se, u nekom romantičarskom smislu, prepustiti drugom ljudskom biću. Onaj ko oseća da je u tome uspeo i ko je imao dovoljno sreće da se provuče kroz pukotinu u defanzivnoj opni obmotanoj oko svakoga od nas, bi trebalo da čuva tu vrhovnu vrednost koju poseduje, a koju je, nekim ludim spletom okolnosti, dostigao.
- Kako živeti u trenutku u svetu prolaznosti?
Prilično teško pitanje, koje je kod mene godinama prvo razvijalo krizu motivacije, a kasnije ju je podsticalo i činilo funkcionalnom. Kriza motivacije je bila izazvana dečačkim, pomalo infantilnim, ali i tačnim, zaključkom da ako je sve prolazno i nestaje, onda je svaki naš napor zapravo osuđen na to da bude izbrisan i predstavlja iluziju putem koje ostvarujemo doživljaj lične značajnosti u borbi protiv sveopšteg besmisla. Kasnije, kada sam malo sazreo, umesto da se retorički „borim protiv besmisla“, malo sam „smanjio doživljaj“ u neproduktivnom devalviranju života i prvenstveno usmerio fokus ka skromnijim, kratkoročnim i dugoročnim ciljevima putem kojih doživljavam lični rast u pravcu koji procenjujem značajnim. Takođe, sada sam više fokusiran ka samom procesu, odnosno, ka samom iskustvu, nego ka ishodima. Iskustvo aktuelnog trenutka, uprkos tome što isti neminovno promiče, zapravo inspiriše, ako ga doživljavamo na pravi način. Ako težimo da ga, u momentu u kom se dešava, provlačimo isključivo kroz prizmu razmišljanja, osećaćemo prazninu na duhovnom planu. Tako da, treba naći balans između razmišljanja i osećanja. Ko u tome uspe, mnogo lakše će funkcionisati.
- U priči „Nameštena igra“ vodi se dijalog između mlađeg i starijeg, dijalog tako poznat svim umetničkim dušama, dijalog o prihvatanju sveta takvog kakav jeste i umetničkih poriva sklonih idealizaciji i težnji ka savršenstvu. Da li je moguće pomiriti ova dva sveta? Da li ste Vi uspeli da ih približite?
Dolaženje do odgovora na ovo pitanje je jedan od značajnijih procesa u mom ličnom i autorskom sazrevanju, a do istog sam došao upravo kroz pisanje navedene priče, koju često nazivam „krunskom pričom“ čitave zbirke. Čak je i dizajn prednje korice neka vrsta aluzije upravo na „Nameštenu igru“, u kojoj sam težio da na univerzalan, ali ipak nedvosmisleno ličan način, pružim ljubiteljima umetnosti nešto sa čime će moći i sami da se identifikuju. Takođe, priča predstavlja i nesebični omaž gotovo svim značajnim umetnicima koji su inspirisali moje sazrevanje, životnu paradigmu, kao i autorski izraz. Nego, da se vratim na pitanje. U periodu kada sam pisao ovu priču, osećao sam da se nalazim na ličnoj prekratnici i to je bio prilično bolan proces, tokom kog sam postajao svestan da iza sebe nepovratno ostavljam možda i poslednji trag dečaštva na čije mesto je došla odraslost lišena većine ličnih i životnih iluzija. Priča mi je pomogla u tome da se oprostim sa tim aspektom sebe, pri čemu je samo pisanje bilo gotovo potpuno u drugom planu, a kao rezultat je ostalo, po mom mišljenju, moje, možda i najbolje, delo.
- „Valovi uzaludnosti“ su Vaša prva objavljena zbirka priča. Kakve su reakcije na knjigu?
Reakcije ljudi koji su je pročitali su prilično pozitivne, ali, sa druge strane, gotovo svi od kojih sam dobio „feedback“ me, na ovaj ili onaj način, poznaju, tako da, ne znam koliko su zapravo bili objektivni. Ali opet, sama činjenica da je knjiga na Sajmu 2017. osvojila „Zlatnog Pegaza“ u kategoriji kratkih priča mi ukazuje na to da, uprkos potencijalnoj subjektivnosti dosadašnjih čitalaca, postoji određeni kvalitet. Najznačajniji, ali i najbrojniji, komentari su oni kojima je ukazano da su čitaci „osetili“ priče, što smatram najvećih uspehom, pošto oslanjanje na intelekt može da prevari kada je u pitanju procena da li je, takom stvaranja, neko bio iskren ili ne, dok je afekat, što se toga tiče, gotovo nepogrešiv. Ipak, ostaje žal što knjiga nije došla do makar malo veće publike, iz razloga što, do sada, uprkos mnogobrojnim marketinškim i promo aktivnostima oko kojih sam se lično angažovao, prodaja nije išla baš najbolje. Izgleda da je književnost van bestseler konteksta postala samosvojni fenomen u XXI veku, pošto stičem utisak da umetnost generalno gotovo da više nikoga i ne zanima (osim kružoka ljudi koji se istom, na žalost ili na sreću, bave).
- Kakvi su Vaši dalji književni planovi? Ostajete verni kratkoj formi ili ćete se okušati i u nekoj dužoj varijanti pripovedanja?
U poslednjih godinu dana veći deo kreativne energije ulažem u kompletiranje omnibusa kratkih filmova koji sam, tokom zime, snimio sa prijateljem Stevanom Stančevićem i mogu da vam kažem da je tek to „neprekidna zabava“. Radni naziv je „Zidovi slobode“ i prema nekim optimističnim očekivanjima post-produkcija bi trebalo da bude završena do januara 2019. Kao spona sa knjigom, nalazi se priča „Verbali ukras“, koja je, za potrebe filma, ekranizovana, a kojom se omnibus i završava. Što se tiče književnih planova, do neodređenog perioda ostajem veran kratkoj formi, pošto trenutno, uz profesionalne i ostale obaveze i za to jedva uspevam da nađem vremena.
- Po nominalnom obrazovanu ste master psiholog. Koliko stručna znanja utiču na Vaše pisanje i oblikuju Vaše priče?
Struka, u određenoj meri, utiče na moje pisanje, ali opet težim ka tome da te dve oblasti, koje mi gotovo jednako znače, držim razdvojenim, uprkos tome što, u današnje vreme, „popularno psihološke“ teme sa lakoćom prolaze među širim ciljnim grupama, tako da, kada bih napravio neku „pitku“ integraciju navedenih tema, možda bih prodao veći broj knjiga, ali ne bih mogao sebi da oprostim manipulativnost sa kojom bi to bilo urađeno i ubistvo iskrenosti kao glavnog kriterijuma po kom pišem i biram šta ću da čitam. Psihologija mi prilikom pisanja primarno pomaže u tome da priče, likovi unutar istih, odnosno njihova suština, budu predstavljeni na što autentičniji („trodimenzionalniji“) način, a pored toga, možda još značajniji uticaj se ogleda u sagledavanju i oslikavanju motivacije i duha, kako pojedinca, tako i vremena u globalu.
- Osim stručne literature šta volite da čitate i šta možete preporučiti posetiocima našeg sajta?
U poslednje vreme, uglavnom čitam biografije omiljenih muzičara, bendova i filmskih reditelja, koje sam još poodavno dobio na poklon, a inače najviše volim klasičnu književnost i svima bih preporučio vanvremenska dela nemerljivog značaja poput „Velikog Getsbija“,“Sto godina samoće“, „Trijumfalne kapije“, „Idiota“, „Tunela“ Ernesta Sabata, „Celokupnih pripovetki “ Franca Kafke, „Dnevnika srpske domaćice“ Mirjane Bobić-Mojsilović i sl.
Razgovarao: Milan Aranđelović
