Vampirima je ponovo potrebna krv, ali ne iz razloga na koji ste pomislili
Kada je Den Simons predložio svojoj supruzi da, u cilju skupljanja građe za roman Deca noći, posete Rumuniju koja je upravo izlazila iz višedecenijske komunističke diktature ona mu se požalila kako bi, za promenu, bilo lepo se ponekad bavi istraživanjima na jugu Francuske.
Bilo je to vreme kada je završio rad na sjajnom delu Pesma boginje Kali. Zbog rada na tom romanu zavirivao je u najbednije uličice Kalkute i sumnjive seks-klubove u Bangkoku u vreme oružane revolucije. I Pesma boginje Kali i Deca noći bave se strahotama trećeg sveta. Dok sam čitao Pesmu boginje Kali najsnažniji (i najstrašniji) utisak bili su mi upravo ti opisi bede i siromaštva. I sam Den Simons je o tome govorio: „Da, treći svet je užasan. Mi smo stvorili taj horor. Globalna industrija želi takve strahote jer ostvaruje veći profit. Ne bi trebalo da budeš iznenađen doktore Frankenštajn. To je tvoje čudovište.“
Blato Kalkute mi je bilo previše daleko da bi ih doživeo ikako drugačije nego kao neku vrstu egzotike. Ali Rumunija, u kojoj se dešava glavni deo romana Deca noći, graniči se sa Srbijom. Istina, Den Simons opisuje vreme nedugo posle pada Čaučeskua i drage mu Elene koje je odavno iza nas… hm… koje je odavno iza građana Rumunije. To je onaj deo ovog horora koji danas čini ovaj izdavački poduhvat interesantnim čitaocima u Srbiji.
Den Simons je knjigu objavio 1992. godine, opisujući događaje koji su se dešavali dve godine ranije u Rumuniji. A Laguna je, prigodno, objavila knjigu u Srbiji 2016. godine.
Zašto je prigodno?
Deca noći se bave Rumunijom nakon izlaska iz višedecenijske komunističke diktature. Narod konačno slobodno počinje da uživa u tekovinama kapitalizma, demokratije i slobodnog tržišta. U tom prazniku slobode običan narod počinje da uviđa pravu istinu. Odnosno, pravu bolju budućnost koja ga čeka. Leševi mrtvih, palih za slobodnu i demokratsku Rumuniju, koji leže na ulicama Bukurešta još se nisu ni ohladili, a političari starog režima su već promenili stranu da bi ostali na vlasti, onaj deo demokratske opozicije koji je zaseo u fotelje brzo je postao korumpiran dolarima i markama (nemačkim, ne poštanskim) stranih investitora spremnih da ulože u zemlju jeftine radne snage, labavih socijalnih zakona i nikakvih ekoloških normi. Bivši pripadnici zloglasne Sekuritatee sada su pripadnici potpuno demokratske tajne policije koja potpuno zakonito prati obične građane i sumnjive strance, koja zloupotrebljavajući korumpirane ili ucenjene sindikalne vođe organizuje radničke demonstracije protiv neposlušnih političara, a povremeno znaju i, onako demokratski, da ubiju. Sve za majku Rumuniju.
Čak je i zloglasni grof Drakula prikazan kao američki imperijalistički mogul koji se vraća u staru domovinu da je pokori svojim kapitalom.
Zvuči poznato?
Priča o vampirima je ovde sporedna u odnosu na priču u rumunskom društvu u tranziciji. Opisi stanja u njihovim sirotištima i bolnicama, kao i nemar medicinskog osoblja, jeste ono što ostavlja najsnažniji utisak na čitaoca. Tu su i opisi veoma neefikasne i preobimne, ali zato veoma korumpirane, državne administracije koja guši celo društvo. A ponekad, svojim nemarom, i ubija neke pripadnike tog društva.
U Srbiji ta nelagoda koju osećamo tokom čitanja romana poprima obrise straha i užasa kada shvatimo da mi u Srbiji 2016. godine preživljavamo Rumuniju iz 1991. Rumunija je u proteklih dvadeset i pet godina napravila neke korake napred, neke je preskočila, a Srbija i dalje ostaje tamo gde jeste.
Pod vlašću vampira žednih ljudske krvi.
Zauvek.
To što je Den Simons lično obilazio mesta i video stvari koje opisuje u romanu daje celoj priči na autentičnosti. Naročito je dobra ideja izdavača da na početku knjige objavi Uvod u Decu noći koji je napisao sam Den Simons kao i njegove crteže koje je, putujući kroz Rumuniju, nacrtao. Sve one koji su se sa Denom Simonsom prvi put upoznali čitajući roman Leto noći, kao što je slučaj sa potpisnikom ovih redova, može da obraduje gostovanje oca O’Rurka na stranicama Dece noći.
Od Dena Simonsa ljubitelji književnosti mogu da očekuju svašta jer su njegova dela gotovo uvek inspirisana ili književnim klasicima kao što su Bokačov Dekameron, Danteov Pakao, Šoserove Kanterberijske priče, Misterija Edvina Druda Čarlsa Dikensa, Homerovi epovi… ili istorijskom događajima (Teror, Crna brda…). Za Decu noći inspiraciju je, svakako, potražio u Stokerovom Drakuli, ali i u rumunskoj istoriji i strašnoj sadašnjosti… Srbije!
Piše: Milan Aranđelović
