Christophe Chabouté je jedan od najzanimljivijih francuskih novotalasnih autora grafičkih novela. Rođen 1967. u Alzasu, počeo je da objavljuje 1993. On nije komercijalni autor strip serijala, može se reći da je uglavnom sam svoj majstor koji stvara grafičke novele o temama koje ga zanimaju a ne po narudžbini. Njegovi radovi postavljaju ozbiljna pitanja ali na nenametljiv način uz minimum teksta i sveden crno-beli crtež u kome kroz filmska kadriranja detalji dobijaju presudnu važnost. To što nema previše naracije nadoknađuje vešto izabranim upečatljivim likovima i prizorima koji deluju kao slikani kamerom nekog autora crnobelih dokumentaraca. Oni nam pričaju priču ubedljivije nego što bi to bilo kakve reči mogle.
Veštice je zbirka od 15 kratkih priča koje govore o sujeverju iz različitih uglova. Surovi crni humor, bizarne situacije i atmosfera francuskog sela koja se ne razlikuje mnogo od našeg ruralnog ambijenta. Precizan crno – beli crtež i korišćenje senki daju gotski šmek pričama.
Da nisu tako majstorski izvedene rekli bismo da su u pitanju stilske vežbe jer u svakoj priči imamo drugačiji način pripovedanja i građenja zapleta. Kao da je autor želeo da se malo poigra sa očekivanjima čitalaca varirajući temu. Ono što je zajedničko svim pričama su efektni obrti na kraju. Šabute uspeva da na nekoliko strana bez mnogo reči, u jednoj priči čak i bez ijedne reči, ispriča situacije u kojima se koncentriše ceo nečiji život, njegove želje i ambicije. Nekih njegovih priča se ne bi postideli ni Gogolj ni Čehov.
Naslovi pričama su dati po različitim elementima sujeverja: Gatanje(pomalo morbidna priča), Kletva(zašto se ne treba oženiti vešticom), Mačka (jadna životinja koju Jevreji i hrišćani progone zato što su je stari Egipćani obožavali i pripisuju joj veze sa nečistim silama), Pakt (između čoveka i đavola naravno samo što je đavo ovde advokat koji će matoroj veštici podmetnuti papire za iseljenje), Lutka (nije moglo proći bez malo vudua), Ljubavni napitak (ova me je priča najviše nasmejala), Otrov (ili kako bi se završio Rat Rouzovih da su imali vešticu u svom kraju), Šabat(bogohulna priča, da govori o SPC bio bi anatemisan, katolički sveštenici su navikli da budu predmet ismevanja), Bacanje čini(ne žele samo seljaci u Srbiji da komšiji crkne krava), Urok(naravoučenije ne koristite tuđi češalj), Gatanje iz karata(lako je ako imaš poseban špil), Začarati(pomalo zastrašujuća priča), Amajlija(ne idite po savet kod onih koji imaju iste želje), Mesec(pun mesec je uvek saučesnik crne magije) i na kraju poslednja priča se zove Lomača(a kako bi se drugačije završio ovaj grafički roman o vešticama nego spaljivanjem žene pogrešno optužene da je veštica).
U velikom broju priča junaci koji traže pomoć od veštica da bi zadovoljili svoje sebične želje su sami krivi što će loše proći na kraju i nemamo uopšte razloga da ih sažaljevamo.
Drugo je delo jedna celovita duža grafička novela “Pun mesec“ koja ima dodirnih tačaka sa prvom ali je ambijent bitno drugačiji. Žrtva vradžbine u noći punog meseca je šalterski službenik centra za socijalni rad Eduar Tolvek, koji se iživljava nad onima koji od njega zavise a uvlači svom šefu i nada unapređenju. On će zbog šefovog pisma koje se ponudio da isporuči lično tokom te noći doživeti sve moguće nedaće koje mogu doživeti ljudi sa margina kojima se podsmevao. Juriće ga zbog tobožnjeg silovanja, zateći u vozu bez dokumenata i optužiti da je emigrant, biće slučajni saučesnik u pljački pumpe. Jedva će uspeti da stigne do svog radnog mesta na vreme ali sav prljav, pocepan i smrdeće na alkohol iako uopšte nije pio.
Ovo je u suštini jedna moralistička priča ali veoma duhovito ispričana tako da nemamo nikakvu dosadnu poučnu tendenciju a i glavni junak neće zbog svega što je prošao doživeti moralni preobražaj već će izvređati prosjaka i emigranta koji su mu pomogli.
Christophe Chabouté nam uvek priča o realnom životu i kad nam neke situacije koje prikazuje deluju bizarno ali zar život često nije čudniji od izmišljenih priča koje uvek imaju logičan kraj. A i ko od nas nije poželeo da se osveti šalteruši koja ga je vratila zbog jednog papira, da ne govorimo o tome da svako zna bar za jednu babu koja tobože samo skida čini. Nikad se ne zna kad nas koraci mogu odvesti u zonu sumraka.
Preuzeto sa bloga Penzionersko zabavište
