Kad dobijete ponudu da objavite neko delo Ursule Legvin, takva se prilika ne propušta — čak i ako ste prevashodno prozni časopis, a na vašem stolu se našao jedan od njenih političkih eseja.

Ionako je sve to povezano. Nedavna dobitnica Nacionalne književne nagrade i ikona naučne fantastike poznata je po svom dugogodišnjem bavljenju političkom misli; mnogi od njenih ranih romana kao što su Čovek praznih šaka i Svet se kaže šuma upečatljive su alegorije o ekologizmu, anarhizmu i taoizmu. U 86. godini, ona je i dalje radikalni mislilac, a esej koji sledi — strastveni hvalospev piscu i političkom teoretičaru Mareju Bukčinu, izdvojen iz predgovora nedavno objavljenoj zbirci njegovih eseja — testamentarno je delo.

“Levica”, značajan izraz još od Francuske revolucije, poprimila je šire značenje sa usponom socijalizma, anarhizma i komunizma. Ruska revolucija dovela je na vlast vladu koja je bila sasvim leva u svojoj orijentaciji; levičarski i desničarski pokret podelili su Španiju; demokratske stranke u Evropi i Severnoj Americi stacionirale su se između ova dva pola; liberalni karikaturisti predstavljali su opoziciju kao gojazne plutokrate sa cigarom, dok su reakcionari u Sjedinjenim Državama od tridesetih pa tokom čitavog Hladnog rata anatemisali “levičarske komunjare”. Opozicija levo/desno, iako često preterano pojednostavljena, čitava dva veka bila je uopšteno korisna kao opis i podsetnik dinamičke ravnoteže.

U dvadeset prvom veku mi i dalje upotrebljavamo te izraze, ali šta je preostalo od levice? Neuspeh državnog komunizma, nemo utvrđivanje određenog stepena socijalizma u demokratskim vladama i neumoljiv zaokret politike udesno vođen korporativnim kapitalizmom učinio je da veći deo progresivnog mišljenja danas deluje zastarelo ili iluzorno. Levica je marginalizovana u sopstvenoj misli, podeljena u svojim ciljevima, nesigurna u svoju sposobnost da se ujedini. U Americi posebno, toliko se skrenulo udesno da je običan liberalizam danas bauk kakav su nekad bili anarhizam ili socijalizam, a reakcionare zovu “umerenom” strujom.

Dakle, u zemlji koja samo što nije zatvorila levo oko i trudi se da koristi samo desnu ruku, gde se uklapa stari radikal poput Mareja Bukčina koji se podjednako dobro služi s obe ruke i oba oka?

Mislim da će on pronaći svoje čitaoce. Mnogi traže doslednu, konstruktivnu misao na kojoj će zasnovati svoje delovanje — što se često pokazalo uzaludnom potragom. Ispostavilo se da su teorijski pristupi koji su obećavali, poput Libertarijanske stranke, samo kostimirana Ajn Rend; hitnim i delotvornim rešavanjima problema, poput pokreta “Okupiraj”, nedostaju sistem i otpornost na duže staze. Mladi ljudi, koje ovo društvo flagrantno pelješi i izneverava, traže inteligentno, realistično, dugoročno razmišljanje: ne još jednu visokoparnu ideologiju, već praktičnu hipotezu koja funkcioniše, metodologiju kako preuzeti kontrolu nad onim kuda idemo. Za postizanje te kontrole biće potrebna revolucija tako snažna, toliko uticajna na društvo u celini, kao i sila koju želi da zauzda.

Marej Bukčin bio je stručnjak za nenasilnu revoluciju. On je čitavog života promišljao radikalne društvene promene, pravio planove i menjao ih, smišljao kako se najbolje pripremiti za njih. Nova zbirka njegovih eseja, “Sledeća revolucija: narodni skupovi i obećanja direktne demokratije”, koju je prošlog meseca izdala kuća Verso buks, posle autorove smrti njegova razmišljanja prenosi u zastrašujuću budućnost koja nas očekuje.

Nestrpljivi, idealistički čitaoci možda će ga doživeti kao neprijatno beskompromisnog. On nije spreman da zanemari stvarnost zarad hepienda, on ne gaji simpatije prema pukim izgredima koji se izdaju za političko delovanje: “‘Politika’ nereda ili ‘kreativnog haosa’, ili naivna praksa ‘preuzimanja ulica’ (često jedva nešto više od uličnog festivala), svodi učesnike na maloletno stado”. Ovo, zasigurno, više važi za Leto ljubavi nego za pokret “Okupiraj”, ali je i dalje trajno ubedljivo upozorenje.

Sve što imamo, uzeli smo od zemlje; a uzimajući sve brže i sve pohlepnije, danas joj vraćamo malo šta drugo sem sterilnog ili otrovnog.

Ali Bukčin nije sumorni puritanac. Prvi put sam ga čitala kao anarhistu, verovatno najrečitijeg i najpromišljenijeg u svojoj generaciji, a udaljivši se od anarhizma nije izgubio osećaj za uživanje u slobodi. On ne želi da gleda, po ko zna koji put, kako ta radost i to uživanje pucaju i završavaju u ruševinama sopstvene euforične neodgovornosti.

Ono sa čim je sva politička i društvena misao bila primorana da se suoči, naravno, jeste nepovratno propadanje životne sredine izazvano razuzdanim industrijskim kapitalizmom: neporeciva činjenica u koju nas nauka uverava pedeset godina, dok nam tehnologija sve to vreme sve više odvraća pažnju od nje. Svaka korist koju su nam doneli industrijalizam i kapitalizam, svaki divni napredak u znanju, zdravstvu, komunikaciji i udobnosti, baca istu fatalnu senku. Sve što imamo, uzeli smo od zemlje; a uzimajući sve brže i sve pohlepnije, danas vraćamo malo šta drugo sem sterilnog ili otrovnog.

A opet ne možemo da zaustavimo taj proces. Kapitalistička ekonomija, po definiciji, živi ako se širi; kao što Bukčin primećuje: “Kad bi se kapitalizam odrekao svoje bezumne ekspanzije to bi bilo isto kao da je počinio društveno samoubistvo”. Mi smo, suštinski, kao model za naš društveni sistem odabrali rak.

Imperativ kapitalizma “širi se ili umri” radikalno se suprotstavlja imperativu ekologije o međusobnoj zavisnosti i ograničenju. Ova dva imperativa više ne mogu da bitišu jedan uz drugi; niti može da opstane bilo koje društvo zasnovano na mitu da su oni pomirljivi. Ili ćemo zasnovati ekološko društvo ili će društvo propasti za sve, bez obzira na pojedinačni status njenih članova.

Marej Bukčin je proveo čitav život suprotstavljajući se grabežljivom etosu kapitalizma koji zahteva “širenje ili smrt”. Devet eseja u “Sledećoj revoluciji” predstavljaju kulminaciju tog napora: teorijski temelj za egalitarističko i ekološko društvo direktne demokratije, sa praktičnim pristupom njegovoj izgradnji. On kritikuje neuspehe nekadašnjih pokreta za društvenu promenu, vaskrsava veru u direktnu demokratiju i, u poslednjem eseju u knjizi, skicira zamisao kako da ekološku krizu pretvorimo u trenutak istinskog izbora — priliku da prevaziđemo parališuću hijerarhiju pola, rase, klase i nacije, priliku da pronađemo radikalni lek za radikalno zlo našeg društvenog sistema.

Čitajući ovu knjigu, bila sam dirnuta i zahvalna, kao što mi se često dešavalo dok sam čitala Mareja Bukčina. Pokazao se kao istinski sin Prosvetljenja poštujući jasnu misao i moralnu odgovornost i svojom iskrenom, beskompromisnom potragom za realističnom nadom.

Tekst objavljen na Vice

Comments

comments

Related Posts