Kupila sam ćerkici dečju knjigu basni sa velikim ilustracijama i šokirala se kada sam videla da u basni “Cvrčak i mrav”, cvrčak puši cigaretu, priča za “Blic“ Milena Milić, majka dvoje dece.
– U našoj kući niko ne puši, učimo decu da su cigarete loše za njih, loše po zdravlje, a onda u knjizi za decu nasmejani crvčak drži zapaljenu cigaretu. Tome nije mesto u basni o lenjosti i marljivosti – kaže ona.
Da sadržaj dečjih knjiga niko ne kontroliše videli smo u više navrata, od više različitih zbirki neprimerenih viceva za najmlađe, do lascivnih pausa u tinejdžerskim knjigama u kojima dečak želi da “kresne“ devojčicu.
Poslednja u nizu problematičnih je knjiga “Poučne priče iz davnina“, izdavačke kuće “Pi-press” iz Pirota u kojoj su nam rekli da nismo prvi koji ih zovemo zbog sporne cigarete.
– To je samo viđenje našeg ilustratora. On nije želeo da pokaže da odobrava pušenje, naprotiv. Predstavio je cvrčka u negativnom svetlu, kao nešto što nije dobro. Najčešće se konsultujemo s dečjim psiholozima i pedagozima, ali kod ovog izadnja nismo. Dali smo ilustratoru slobodu da izrazi svoje viđenje basni – rekli su nam u ovoj izdavačkoj kući.
Psihoterapeut Vesna Jokanović objašnjava za “Blic” da je cigareta u ovoj vrsti priče suvišna.
– Stavili su mu cigaretu u ruku da pojačaju njegove negativne osobine. Dete koje ne zna da čita, nego samo prelistava ovu slikovnicu u ovom cvrčku ne vidi ništa loše, jer on sedi i peva na drvetu nasmejan i bezbrižan, sa zapaljenom cigaretom. Sam crtež je takav da dete vidi pevača koji sedi na drvetu, nekoga ko detetu na svaki način može da bude simpatičan dok puši – kaže naša sagovornica.
Ona objašnjava da ta ilustracija ne bi ostala u knjizi da je savetovan neki psiholog ili pedagog.
– Pisci i ilustratori treblo bi ozbiljnije da vode računa šta objavljuju. Ovo ne samo da je problematično za decu, nego i za sve pušače koji imaju opravdano pravo da se nađu uvređenima, jer je poenta pisca bila da pokaže da je crvčak loš tako što ga je pretvorio u pušača. Detetu to šalje poruku da su svi pušači loši ljudi – smatra Jokanović.
Pravila za pisanje dečjih knjiga ne postoje i jedina odgovornost je na autoru i izdavaču. Pisac može da napiše sve što bi po njegovom mišljenju deci moglo da bude zabavno, ali i što bi knjigu dobro prodalo. U tom odnosu ponude i tražnje malo ko vodi računa šta nam deca čitaju, pa bi roditelji uvek trebalo da provere šta se krije iza korica.
Izvor: Blic
