Naš veliki etnograf Tihomir Đorđević navodi da se sintagma „tuđa kost“ u narodu neretko koristila da opiše žensko čeljade u kućama – novopristiglo, ali ponekad i domaće. Taj motiv „tuđinstva“ među svojima, zaostacima patrijarhalnog kroz društveno shvatanje, ali i generacijsko nasleđe, okosnica je romana „Tuđa kost“ Sanje Savić koji je upravo objavila izdavačka kuća “Arete”.

Tematski nadovezan na dramu „Kod šejtana ili Jedna dobra žena“, izvedenu u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ u režiji Stevana Bodrože, kao i na likove iz filma „Naši očevi, majke i njihova djeca“ (za koji Savićeva potpisuje scenario i režiju) te roman „Neoštrine“, autorka ponovo donosi likove iz nesvakidašnjeg miljea, ne samo po geografskoj odrednici, nego i po margini koju im je predodredilo društvo – s čim se nijedna od junakinja nije pomirila.

Tri priče, glavne junakinje i njene dve babe, prepliću se u ravnomernom rasporedu najveći deo romana. Na taj način, autorka bira važne punktove i pravi paralele, kako se genetsko/kulturno nasleđe reflektuje kroz potomke. Koje su to matrice koje se nesvesno ponavljaju, a koje su one koje se svesno krše?

Iako u romanu postoji hronologija događaja, struktura je se ne drži dosledno, već je odabir važnih događaja iz života junakinja skokovit i biran tako da prikaže prelomne tačke emotivnog razvoja karaktera. Izbor Savićeve da glavni tok radnje piše u prvom licu, doprinosi ispovednom tonu romana, empatiji sa junakinjom, ali i suptilnom nijansiranju jezika koje se time postiže. Upravo taj jezik zadržava stil u okvirima senzualnog i svedenog, pa čak i kada piše o intimnosti ili potresnim osećanjima, ne zalazeći u patetiku.

Dijalozi u romanu su sažeti i jezgroviti i neretko, baš zahvaljujući dijalektu u kom su pisani, doprinose preciznom građenju atmosfere, ali i emotivnom naboju:

– Pušti me, čovječe, vi’š da radim.

– Vidim, al’ sve kô da radiš sve brže i brže. Da ne žuriš negdje?

– Žurim.

– Na sastanak?

– Jes’!

– A su kim?

– S tvojim ćaćom.

– Mogla si ti malo taj jezik skratit. Duži ti jezik od nogu.

– Mogô s’ ti malo put pod noge pa me ostavit na miru.

Miladin joj priđe i unese joj se u lice.

– Jesam, vala, al’ mi slađe vamo.

Likovi dve babe, suštinski različitih karaktera, formalno i idejno „vrše uticaj“ na lik glavne junakinje koja ih u svojim reminiscencijama (sadašnjost) neretko priziva „u pomoć“. Ta centralna priča ponekad isklizuje u apstraktno i misaono, a sukob dva različita podneblja (Lika i Istočna Bosna) neretko rezultira i duhovitošću:

– Šta će ti taj gajtan oko vrata?

– Baba, to je vokmen.

– Veća bi ti korist bila da fikus podvežeš š njime.

Roman „Tuđa kost“ je emotivni nastavak knjige „Neoštrine“, dosta intimniji i jezički zreliji. Struktura „Neoštrina“ sa paralelnim tokovima, ponovljena je, ali je sada značenjski snažnija i zahvaljujući finalu romana – razgrađena.

Zbog pomenute iskrenosti i liričnosti, roman „Tuđa kost“ ima sve predispozicije da bude voljen – iako se njegove junakinje neretko ne mogu pohvaliti tom osobinom.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts