Borislav Pekić je najverovatniji naš najbolji najskrajnutiji književnik. Stvarnost i javnost su, nemajući kud, samo tolerisali njegovo postojanje. Verujem da razlog ovom fenomenu ne bi trebalo tražiti u Pekićevom političkom angažovanju u Demokratskoj stranci čije su programski ciljevi demokratizacije zemlje i dekonstrukcije i promene sistema i za njegovog života, a i dan danas, u dubokoj opoziciji. Svetislavu Basari, na primer, ni angažovanje u Demohrišćanskoj stranci Srbije, a ni podrška LDP-u nisu ugrozili položaj u književnom svetu. Pekić je jednostavno bio previše levo sa desničarski korpus, a previše desno za levičare. U svojoj otvorenosti, razumu, trpeljivosti i toleranciji uvek je bio nekako između ova dva ekstrema, mudro odbijajući da se potpuno prikloni jednom.

Na demonstracijama (Foto: Ljiljana Pekić / Wikipedia)

Ovaj fenomen je imao i jednu dobru stranu. Od Pekića nije stvarana pop-zvezda književnosti, nije imao oreol pisca-svetitelja, neprikosnovenog i jedinog, dobio titulu Oca srpske književnosti… Takva vrsta slave i prepoznatljivosti ume i da odbije određen deo publike, a duboko verujem da su ljudi kojima prija Pekićevo stvaralaštvo upravo takvi. Oni koji odbijaju, koji osećaju dozu stida, da poštuju i da se priklone nečemu o čemu se toliko piše i govori da je vremenom postalo izlizano, ofucano i vulgarizovano do krajnjih granica.

Sabranog Pekića nikada niste mogli da nađete na svakoj trafici za 999 dinara kao što su neki drugi pisci imali tu „sreću“. Pekić je, tako, ostao samo naš. Intimni prijatelj u kome uživamo u našim samoćama. Znate onaj trenutak kada se ceo svet oko vas raspada (često i faktički) i odlazi u ludilo, a vi želite da, uprkos svemu, budete oni koji će se odupreti zaraznom virusu ludila i destrukcije tako što nećete dopustiti da se promenite već ćete zauvek ostati oni koji sede u tišini, piju zeleni čaj i čitaju Pekića. Zauvek!

Da je napisao samo Zlatno runo Pekić bi ostao upamćen kao naš najbolji književnik. Iako je o ovom svom delu rekao da “osim što umesto 500 ima 3500 strana, u svemu ostalom to jedan normalan roman” Zlatno runo je sve samo ne jedan običan roman. I sam podnaslov Fantazmagorija nam veli da tu nisu čista romanska posla. U pitanju je delo iz sedam delova (ili u sedam knjiga) koje je nastajalo u periodu od 1978. do 1986. godine. Radnja obuhvata preko osam stotina godina dugo putovanje porodice Njago, docnije Njegovan, kroz istoriju, prostor i društva. Od Trakije, preko Moskopolja, Jedrena, Carigrada, Beograda i Turjaka pratimo generacije porodice Njegovan koji kroz vekove i istoriju balkanskih naroda tragaju za svojim Zlatnim runom. Osim pada srednjevekovne srpske države Njegovani svedoče i učestvuju i u stvaranju moderne srpske državnosti i, rođenju, jačanju (i smrti) građanske Srbije. Krećući se ka Severozapadnom prolazu oni bivaju svedoci svih srpskih uspeha, poraza, pobeda, mana, stranputica i grešaka koje su ovi tokom vekova načinili u pokušaju da postanu moderna evropska demokratija. Međutim, tek sa sedmim delom ova knjiga prestaje biti istorijski roman i postaje fantazmagorija.

U poslednjem tomu se objašnjava ZAŠTO se sve desilo onako kako se desilo i zašto su Njegovani osuđeni na istoriju. Njegovani su izbačeni iz mita i osuđeni na istoriju kao svojevrstan pakao, odnosno čistilište, kroz koji moraju proći, neprekidno se kroz generacije regenerišući, kako bi, na ovaj teži način, pronašli ono što nisu uspeli da dosegnu prvi put. A mit i istorija, znamo svi mi koji živimo u Srbiji i na Balkanu, nisu jedno te isto. Ono što je u mitu veličanstveno u istoriji se ponovo odigrava kao farsa.

Pročitajte i ovo: “Sabrana pisma iz tuđine”: Pekićeve poruke iz prošlosti za naše doba

Zanimljivo je i da književni kritičari, osim kako sam Pekić kaže njih troje, nisu shvatili da se priča ne završava sa petom knjigom (objavljenom 1981. godine, pet godina pre nastavaka) već da tu mora imati još nečega. Upravo zbog potreba rada na šestoj i sedmoj knjizi Pekić, 1983. godine, uzima već objavljene rukopise ranije objavljenih nastavaka, ponovo ih iščitava i na magnetofonske trake snima svoje komentare i neka nova razmišljanja. Sa ovim komentarima i započinje knjiga Traganje za Zlatnim runom koje je nedavno objavila izdavačka kuća Službeni glasnik.

Ova knjiga, koju su pripremile Pekićeva udovica Ljiljana i njegova ćerka Aleksandra, pomoći će svakom argonautu u potrazi za Pekićevim Zlatnim runom da bolje razume ono što je pisac želeo da kaže i ono što je napisao u svom delu. Posle svoje smrti Pekić je iza sebe ostavio obilje materijala, uglavnom načinjenog na magnetofonskoj traci, dnevničkih zabeležaka, komentara i studija vezanih za svoj rad. Uvek bi trebalo imati na umu da nije u pitanju samo sekundarna građa zanimljiva samo za stručnu javnost ili hardcore ljubitelje Pekićevog dela, već integralni deo njegovog opusa.

Pročitajte i ovo: “Pre vremena čuda”: Priče inspirisane Pekićem

Iako ovaj veliki posao deluje naporno za Ljiljanu Pekić je predstavljao pravo uživanje jer je na ovaj način ponovo mogla da bude sa svojim preminulim suprugom. Ovaj rad joj je pomogao da, slušajući Pekićev glas snimljen na magnetofonskim trakama i slušajući njegove ideje i misli, bude u stalnom duhovnom kontaktu sa njim. Činilo joj se da sve vreme vodi jedan dugačak telefonski razgovor kao što su razgovarali dok je ona bila u Londonu, a on u Beogradu.

Dok iščitava već objavljene delove Zlatnog runa Pekić nam u svojim Studijama, redakcijama i komentarima I-IV knjige Zlatnog runa iznova, intimnije, direktnije (i dodatno) tumači i pojašnjava shvatanja Zlatnog runa i celog dela.

Nakon ovoga slede Komentari VI i VII knjige Zlatno runo u kojoj možemo da vidimo kako pisac razvija radnju i kreira kompoziciju knjige pre nego što počne da piše.

U delu Studije i beleške za VII knjigu Zlatno runo Pekić se usredsređuje na grčke mitove. Objašnjava nam zašto je za potku svog dela odabrao baš mit o Argonautima, piše nam o mitovima, posebno grčkim (i njihovim razlikovanjem od germanskih), a naročito se bavi tumačenjima mitova stručnjaka kao što su Robert Grevs i naš Dragoslav Srejović.

Naredni deo U traganju za Elvisinom ili Građenje Arga (Beleške o VII knjizi fantazmagorije Zlatno runo) je objavljen u časopisu Književnost tokom 1986. godine. U ovom eseju Pekić nam na neki način tumači i šematizuje svoje delo. U prvom delu nam govori o mitu i važnosti mitologije u odnosu na istoriju, zatim formiranju priče i njenih heroja, naredni deo posvećuje hornometriji i planimetriji Zlatnog runa

Sledi Studija piščevog rečnika koji je započet, ali nije završen. Prema mišljenju priređivača, iako nepotpun, on treba da posluži kao ilustracija postupka kojim se pisac služio prilikom rada. Rečnik mu je bio inspiracija za neke termine koje bi mogao da upotrebi u vezi sa ličnostima i događajima kao i podsetnik za značenje raznih reči i izraza.

Kao poseban dragulj, gotovo na samom kraju, nalazi se Slikovnica Njegovana, Turjaških i istorijskih ličnosti fantasmagorije Zlatno runo od I do VII knjige. Ljiljana Pekić je ovu Slikovnicu pronašla u Pekićevoj arhivi u jednoj specijalnoj fascikli od imitacije crne kože sa osamnaest providnih plastičnih džepova. U te džepove smešteno je četrdeset i pet fotografija koje bi trebalo da predstavljaju neke od likova koji se javljaju u Zlatnom runu kao i nekih istorijskih ličnosti vezanih za taj period. Junake Zlatnog runa Pekić je tražio i pronalazio na starim fotografijama. Izrezao bi fotografije ljudi iz knjiga i časopisa, belilom izbrisao imena stvarnih ličnosti sa fotografija i preko toga pisaćom mašinom ukucao imena svojih Simeona Njegovana. Većinu ovih kolaža napravio je iz kataloga izložbe fotografija Anastasa Jovanovića koja je 1977. godine bila organizovana u Galeriji SANU. Tu je i porodično stablo Njegovana koje je pokušala da sačini Ljiljana Pekić

Celu knjigu zatvaraju Petar V. Arbutina svojim tekstom Ponovno čitanje civilizacije ili kako se list masline pretvorio u knjigu i Ljiljana Pekić koja nam objašnjava motive za nastanak ove knjige.

Nama koji obožavamo Pekića nije potreban bilo koji drugi razlog od samog postojanja njegovog dela. Možda je Traganje za Zlatnim runom i neka vrsta nadoknade za pretrpljen duševni bol jer Pekić nikada nije završio druga dva dela „romejskog prstena“ koji je trebalo da obuhvati romane Crveni i crni o Njegovanima tokom Drugog svetskog rata i Graditelji koji govori o poslednjem Njegovanu koji strada u posleratnim godinama.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts