Tihomir Stanišić je jedan je od novih glasova na našoj književnoj sceni. Iako je rođen u Senti Stanišić svoju sudbinu vezuje za Novi Sad u kome živi i radi već više od tri decenije. Do sada je objavio romane “Ništa ili ništa” i “Šizma”, a nedavno je objavio i roman “Poslednja priča”. Ovaj poslednji roman je i bio povod da malo popričamo sa Stanišićem.
- Glavne junake Vašeg romana nije povezao Dostojevski, već kontrolori u autobusu. I posle kažu da je romantika umrla u ovom 21. veku, dobu švercovanja?
Prošvercuje se romantika, rekao bih, tu i tamo, jer je vešto kamuflirana, dok patetika, groteskno prerušena u romantiku, kao na nekakvom maskenbalu, po pravilu biva ulovljena i izbačena na sledećoj stanici. Ipak, ima nešto i u oku čitača, pardon – kontrolora…
- Radnju Vaše knjige smestili ste u period oko bombardovanja Jugoslavije. Vi ste tada bili mlađi tinejdžer. Kako se sećate tog perioda?
Početak i kraj bombardovanja dočekao sam u Novom Sadu, a najveći deo tamburanja po SRJ, proveo sam kao (ne)dobrovoljni izgnanik u mahom Mađarima naseljenoj Senti, kod babe i dede, uje i ujne: neće valjda tamo udariti, bila je logika kojom su se moji roditelji vodili. Stan u kom smo tada živeli, nalazi(o) se nedaleko od kasarne „Majevica“, i zbog te neposredne opasnosti, nije bilo prostora za debatu oko našeg o(p)stanka u Novom Sadu. Iako ljubavlju i brigom zbrinut u Senti, nije bilo prijatno buditi se svakog jutra, strepeći da su opet gađali „Majevicu“, i nedajbože promašili, svestan da moji matorci nisu silazili u sklonište… Jednom se to zaista dogodilo: stradala je zgrada na Detelinari, otprilike na istoj razdaljini od „Majevice“ kao i naša zgrada, samo na nesretnijoj strani. Iz današnje (političke) perspektive, nakon što se sve svršilo kako se svršilo, i dok se i dalje svršava bez naznaka za konačnim svršetkom, nespretno se počešem po potiljku i zapitam: moglo je i bez vatrometa, zar ne?… Sedneš, razgovaraš, kao što naposletku svakog rata biva, samo bez, eto, tričavih par hiljada mrtvih.
- Iako ste mladi Vi pišete o čoveku koji je izgubio suprugu. Kako ste se odlučili za baš tu temu?
Prvi put otkako se bavim romanopisanjem, poželeo sam da napišem roman o ljubavi, koji sam, nakon nedugog promišljanja, zamislio kao roman kontrasta, a šta je sušta suprotnost ljubavi ako ne – smrt. Koliko sam verodostojno dočarao doživljaj gubitka voljene osobe – koji, hvala svevišnjem, nisam doživeo – na čitaocu je da donese sud.
- „Poslednja priča“ je Vaš treći roman. Da li možete nešto više reći o Vašim ranijim delima, romanima „Šizma“ i „Ništa ili ništa“?
„Ništa ili ništa“ je moj prvi objavljeni roman, koji se bavi idejom nihilizma u savremenom dobu. Priča pokušava da spoji filozofiju nihilizma sa problemom depresije, i da, takoreći, postavi pitanje šta je starije, koka ili jaje. Da li istinski nihilizam može obitavati u čoveku, a da ga depresija pritom ne pokosi, i da li je depresija uzrok nihilizmu, ili iz nihilizma proističe depresija? U „Šizmi“ sam – nadam se – produbio čvor psiholoških i filozofskih niti, kroz prizmu glavnog lika, beskućnika, koji se ispoveda i propoveda, a zbog čega i na koji način to čini, upravo i jeste problem romana, i ukoliko bih rekao više, upropastio bih priču, koja mora da se iščita da bi se ispravno doživela.
- Na čemu trenutno radite? Šta pišete?
Nedavno sam završio novi roman, radnog naziva „Bludni sin“. Smatram ga svojim najuspelijim delom, jer me je priča toliko uvukla u sebe, da sam doslovno tugovao zbog kraja te avanture. Videćemo da li će me publika (raz)uveriti. Više o romanu reći ću sa zadovoljstvom kada dogovor sa izdavačem bude izvestan.
- Na osnovu romana „Poslednja priča“ jasno je da ste temeljno proučili klasičnu književnost pre nego što ste i sami počeli da pišete. Jedan moj prijatelj koji se bavi izdavanjem knjiga mladim piscima upravo i preporučuje da pre nego što počnu da pišu moraju da čitaju klasike… Da li se slažete sa njim?
Razume se. Diskutabilno je šta neko smatra klasikom, ali vrhunska književnost, koja odoleva vremenu, i biva čitana i cenjena, iznova i iznova, mora, uz neosporan urođen dar, ili makar sklonost, da predstavlja temelj valjanom pripovedanju. Zašto učiti od osrednjih, kada možeš od najboljih…
- Koji je Vaš savet mladim autorima?
Onaj koji sebi često mrmljam u bradu kad niko ne vidi: verovatno niste više baš toliko mladi, niti onoliko dobri koliko smatrate. Može li se drugačije napredovati?
- Može li u Srbiji od pisanja da se (pre) živi?
Ja nisam taj slučaj, ali mislim da može, pod uslovom da niste preživar: preživate, kao krava, jedan roman pet, šest godina, i onda za sobom, od muke, izbacite tonu balege. Uostalom, ako nekad i zapne, nije sramota uprljati ruke drugim poslom. Sramota je ako tvoji bližnji ispaštaju zbog tvoje potrebe da se baviš isključivo pisanjem.
- Šta trenutno čitate?
Po drugi put, Mešinu „Tvrđavu“, i premijerno „Scientia Sacra“, Bela Hamvaša.
- Koje su knjige kojima se rado vraćate?
Spomenutom Selimoviću – nedavno sam po treći put pročitao kod nas neprevaziđenog „Derviša“ – i naravno Dostojevskom, „Zapisi iz podzemlja“ i „Braća Karamazov“.
- Da li možete da preporučite nešto za čitanje posetiocima Bookvara?
Već sam puno puta nizao klasike, tako da bih sad iskoristio priliku da spomenem nešto drugačiju knjigu, koja je mene oduševila, a vidim da o njoj na internetu ne postoji niti jedan tekst. U pitanju je Milovan Danojlić, „Kao divlja zver“, roman koji je nastao kada i moja malenkost, 1985. godine.
Razgovarao: Milan Aranđelović
