Naslov: „Svini Tod ogrlica od bisera“
Pisac: Dzejms Malkolm Rajrner
Izdavač: Otvorena knjiga, Beograd, 2011.
Preludijum. Elitna kultura je autorska, autentična, originalna, vredna, skupocena, dostupna je manjini, ne samo zbog cene već i zato što ne može svako da je razume. U doba pre Pada sve je bilo umetnost, od dvoraca u kome su ljudi živeli, odeće koju su oblačili, pribora za jelo kojim su jeli…Ceo život je bio umetnost, sve dok nisu došli varvari i pretvorili je u pozornicu. Svakako, samo u slučaju da si pripadnik plemstva. Ostali stoj!
A onda se nešto promenilo. Na početku nije bila Reč već je preciznije reći tri reči – sloboda, jednakost i bratstvo. To je bio moto Francuske buržuarske revolucije kojim je građanski sloj društva izborio svoja prava. Jedno od prava bilo je kopiranje i imitiranje svojih nekadašnjih tlačitelja. Nameštaj, odeća, nakit, kuće… Nisu to sve bile jeftine stvari, ali su počele masovno da se proizvode i izgubile su na svojoj autentičnosti. Upravo jedna od najvažnijih stvari koje kič razlikuju od prave umetnosti jeste što je on loše izvedena umetnička zamisao i falsifikat originala. A jedini cilj kič proizvoda je da se proda. Dakle on mora da bude dopadljiv na oko što većem broju ljudi, a „što veći broj ljudi“ nije baš u mogućnosti da razume i vidi prave umetničke vrednosti, ali je u mogućnosti da plati robu koja mu se dopadne na prvi pogled.
Interesantno je da je pojava masovne kulture na početku bila pozitivan proces. Otvaraju se čitaonice, preporučuju im se knjige, prave se odlomci, najznačajnije pesme. Reprodukcije (knjige o umetnosti), svaki vajar ima neku svoju specifičnu formu. Kroz knjige se objašnjavaju značenja i principi, popularna izdanja, popularizacija nauke. Kič može da ima i pozitivne efekte, kao uostalom i kompletna masovna kultura. Na primer, neka osoba čitajući članak o psihoanalizi u revijalnoj štampi može da se zainteresuje da pročita ozbiljniju literaturu na tu temu ili da gledajući film, poželi da pročita originalno umetničko delo po kome je film sniman. Zbog toga se masovna kultura posmatra i kao oblik demokratizacije kulture.
A iz kiča stvoren je šund. Šund je onaj deo kiča koji se odnosi na literaturu. Kao primer šunda mogu se navesti ljubići, krimići, vestern ili nindža romani. Šund je plastično cveće književnosti. Ili, da su predmeti romani Vesne Radusinović bi bili kapije sa lavovima na kućama naših gastarbajtera.
Jedan od školskih primera šunda je i roman „Svini Tod – Ogrlica od bisera“. Originalna priča o berberinu masovnom ubici objavljivana je u Londonu od 1846. do 1847. godine u formi romana u nastavcima štampanog na lecima. Ovakav vid zabave bio je jako popularan u to vreme i čak je postojao čitav žanr romana koji se kupovao za sitan novac i nudio zabavu (uz jako malo ili nimalo obrazovnih, informativnih i socijalno-kritičkih stavova) za široke radničke mase u njenoj ranoj fazi industrijskog razvoja. Reč je o pulp- magazinima koji su tako nazvani zbog jeftinog, grubog papira na kojem su bili štampani napravljenog od drvene kaše (wood pulp). Izdavač ovog roman, Edvard Lojd, angažovao je nesvršenog inženjera Džejmsa Malkolma Rajnera koji je imao niz divnih osobina za ovaj posao. Pisao je brzo, mnogo i relativno kvalitetno. Rajmer je kao predložak za roman uzeo urbanu legendu o berberinu ubici iz Pariza sa kraja osamnaestog veka. O Rajmeru se malo zna. Bio je škotskog porekla, roditelji su mu se u London doselili iz Edinburga, obavljao je razne poslove dostojne radničke klase kojoj je pripadao, sve dok nije sreo Lojda i počeo da piše za njega. Pored priče o Sviniju Todu, pisao je i razne druge romane, ali je ostao upamćen samo po njemu. Na kraju je čak uspeo i relativno da se obogati od pisanja, da postane vlasnik hotela i da napusti ostrvo svog socijalnog porekla, zbog čega se kasnije i odricao nekih svojih rukotvorine koje je stvorio dok je bio nasukan na njemu. Isto kao i njegov gazda.
Veliki uspeh priče o Sviniju Todu doneo je autoru slavu i finansijska sredstva, delo je doštampavao i preštampavano, plagirano u Americi, više puta postavljano na scenu, prvi put još dok originalni roman nije ni završen, pa je u ovoj verziji cela priča gotovo sasvim obesmišljena, a što je ostalo popularno i do danas.
Rajnera često opisuju kao Dikensa ometenog svojim socijalnim poreklom.
Neke delove knjige su pisali različiti autori. To je bila uobičajena praksa u poslu koju je vodio Lojd jer povremeno autori nisu mogli da stignu da na vreme isporuče dovoljnu količinu teksta. U prilog ovoj tezi ima više dokaza, od kojih su najznačajniji ti da su pojedina poglavlja pogrešno označena, naslovi poglavlja nemaju veze sa radnjom u njima, postoji nekoliko umetnutih priča koje, u suštini, nemaju veze za osnovnim tokom i zapletom priče. Ipak, osnovna nit priče i glavni likovi su vođeni jednom veštom i sigurnom rukom, rukom koja je nesumnjivo pripadala telu Dž. M. Rajnera.
Socijalna kritika romana je na nivou serija koje su pisane po scenariju Siniše Pavića. Povlađivanje publici koja je,naravno, uvek u pravu, dijalozi na nivou Pere ložača, svi likovi veoma brzo ili odmah prelaze na ti, oslovljavaju se samo imenom, ma koje društvene klase ih razlikovale, odmah se prelazi na stvar baš kao u „seriji o Džordžu“, nema bespotrebnog mrsomuđenja, dođeš, vidiš, popiješ, odeš…
Ipak, za razliku od Siniše Pavića, koji svojim delima pokazuje kakvo mišljenje ima o svojoj publici, Džejms Rajner ipak ceni svoje čitatelje. Knjiga je pisana relativni inteligentno, drži pažnju čitaoca, angažuje njegov intelekt, likovi su upečatljivo oslikani, humor je zaista smešan.
A ako ste odgledali istoimeni film Tima Bartona, možete slobodno i da pročitate knjigu. Jer je Barton kao inspiraciju i predložak koristio pozorišnu predstavu koja se razlikuje od originalnog dela.
Piše: Milan Aranđelović
Objavljeno u Bookvaru broj 1, 24. 12. 2012.
