“Čudovišta koja se dižu iz mrtvih nisu ništa u poređenju s onima koja nosimo u srcu”, admiral Sju Džicoj, Svetski Rat Z

Godinama pre nego što je ceo svet zahvatio strašan virus filma Svetski rat Z, postojale su brojne enklave čitatelja spremne na ovu zarazu čitajući knjigu po kojoj je snimljen film. U trenutku dok su producentske kuće vodile ljutu bitku o tome da li će spasavanje sveta od najezde neumrlih poveriti Bredu Pitu ili Leonardu Dikapriju, nadmećući se za autoska prava, i čitaoci u Srbiji su imali priliku da se upoznaju sa ovim delom Maksa Bruksa, sina daleko poznatijeg Mela Bruksa. I dok je ova knjiga, zatvorenih korica, skupljala prašinu na našim policama, scenaristički timovi su radili operacije na otvorenoj knjizi, menjajući knjigu do neprepoznatljivosti. Kada je pogledao film koji je snimljen po njegovoj knjizi, Maks Bruks je rekao da su sličnosti između njih samo u naslovu i zamolio je svog izdavača da nikako ne štampa nova izdanja ove knjige sa Bredom Pitom na njihovim koricama.

Svetski rat Z je svojevrsni „nastavak“ Priručnika za odbranu i zaštitu od zombija (dostupan je i na srpskom jeziku). Inspiracija i uzori za ovaj roman bili su knjiga ovenčana Pulicerovom nagradom Dobri rat: Usmena istorija Drugog svetskog rata i, hvala Bogu Dobre Knjige na tome, Romerovi filmovi o zombijima.

O čemu se radi u ovoj knjizi? O jednoj devojčici koja je nosila ponude svojoj baki, a imala je crveku kapuljaču po kojoj se i knjiga zove Svetski rat Z. Mislim da to nije ispravan trag. Knjiga govori o zombi apokalipisi, virus koji prvo ubija ljude koji su zaraženi njime, a zatim ih „oživljava“ se proširio celim svetom, ljudska vrsta je pred izumiranjem, ali na kraju se sve dobro završi i čovečanstvo pobedi.

Prva stvar koja ovu knjigu čini interesnatnijom od većine drugih zombi knjiga jeste pristup temi. Knjiga je zamišljena i napisana kao niz intervjua ljudi širom sveta u kojima oni objašnjavaju šta im se dešavalo tokom apokalipse. Svako od njih, u zavisnosti od svoje ličnosti, priča svojim osobenim stilom, načinom izražavanja… Isvestilac Ujedinjenih Nacija, Maks Bruks, je sa ovlašćenjima koja su mu data uspeo da intevjuiše najvažnije i „najnevažnije“ učesnike ove kataklizme, a zatim je prikupljeni materijal, na predlog svoje šefice objavio kao knjigu. Svedočanstva su poređana po vremenu u kome su se dešavale stvari koje su u njima opisane tako da priču možemo da pratimo od početka i nekog malog kineskog mesta u kome se zaraza prv put pojavila, preko toga kako se ona širila celim svetom, pa sve do konačne pobede čovečanstva.

Kvalitetan humor je ono što ovu knjigu čini boljom od drugih. U njoj se nalaze brojne, manje ili više, vidljive kritike upućene savremenom društvu. A to je ono što ovu knjigu, poput Romerovih filmova, čini dobrom zombi knjigom jer takve knjige i filmovi nisu tu da pokažu kakvi su nemrtvi, već da pokažu kakvi su živi.

Naravno zombije možemo da posmatramo i kao nas same u potrošačkom i konzumentskom društvu. Koliko puta vam se učinilo da neki ljudi žive po samom automatizmu, da više ništa ne osećaju i da sve rade bezvoljno i nerazmišlajući? Koliko se njih gega kroz život neživeći? Koliko hodajućih leševa vi znate?

Ali to nije prava svrha zombija. Pitanje koje bi dobre priče o zombijima trebalo da nas nateraju da postavimo jeste – kako to da zombiji, koji su glupi, spori, slabi uspevaju da pobede snažno, jako, inetligentno, brzo i tehnološki napredno čovečanstvo (ili grupu naoružanih ljudi u kolibi na farmi)? Kako spori zombiji, bez ikakvog plana i sposobnosti organizacije, uspeju da iz Azije, za jako kratko vreme stignu do Kanade i Latinske Amerike kada je to problem i nekim ljudima? Pravi horor horora sa zombijima je u odgovoru na to pitanje. Ako želite da pobedite ljude, računajte na ljude, glasi stara zombi poslovica. Ljudi su, jednostavno ljudi. Puni slabosti, pakosti, zla, pohlepe, sebičnosti… Ljudi pobeđuju ljude. Zombiji nam i ne trebaju, osim da nam skrenu pažnju na tu činjenicu. To je tekovina Džordža Romera. Nije fora da, kao u Pritajenom zlu ili sličnim ostvarenjima, zombi budu mnogo jaki, brzi, inteligentni, sa krilima i ogromnim kandžama. To je dosadno.

Maks Bruks je u svojoj knjizi uspeo da nas upozori na sve slabosti savremenog čovečanstva i opasnosti koje upravo iz toga slede. I nije štedeo svoj britak humor u tome.

Istina je da se knjiga zasniva na predsrasudama o određenim narodima, državama ili ljudima i, kada sa predubeđenjima nastupaju ljudi ograničenog duha, to može da bude opasno, ali je pre svega glupo. Maks Bruks je to uradio na šarmantan i dopadljiv način, nešto što je već viđeno u stripu o Asteriksu tako da samo osoba operisana od smisla za humor može da se oseti uvređenom. Knjiga je takođe i detaljnja. Autor se obaveštavao o temama o kojima je želeo da piše u onoj meri u kojoj je to potrebno za dobar horor roman.

Da li postoji nešto loše ili naizgled loše u ovoj, inače, dobroj knjizi? Da. To je nešto što naprosto bode oči na šta se u svom članku u Njujorkeru osvrnuo i novinar Hendrik Hartzberg. U knjizi cela Severna Koreja na pretnju od zombija reaguje tako što netragom nestaje. Spekuliše se da su se zatvorili u svoje, već odavno pripremljene, podzemne gradove, dovoljno velike da prime celokupno stanvništvo, a ne samo državni vrh i voljenog im diktatora. Da li to znači, pita se Hendrik Hartzebrg, da su Kim Džong Sung, Il i Un najpametniji lideri na svetu jer su predvideli izlaz za, čak, i ovu pretnju?

Druga stvar koja je malo sporna jeste Zid. U knjizi izraelski obaveštajac, prvi u svetu, otkrije opasnost od zombi virusa i njegova vlada mu povruje u to. Zato Izrael uvodi „dobrovoljni karantin“ – povlače svoju vojsku iz pojasa Gaze i nekih osvojenih teritorija, koje ne mogu da drže u slučaju najezde zombija i grade zid oko svojih granica. I, naravno, upućuju poziv da se su njihova vrata uvek otvorena za sve Jevreje širom sveta, ali i Palestince. Sa jedne strane ovo može da se posmatra kao svojevrstan poziv na pomirenje između zaraćenih strana. Ali, sa druge strane, spekuliše novinar Njujorkera, ovo može da bude i drugačije pročitano. Zid je dobar, a Zid je već tu, jedina loša strana postojećeg Zida je njegova mala čvrstina veličina.

Ovde dve spekulacije ipak nisu razlog da čovek ne pročita ovu dobro napisanu knjigu. Stranice knjige su uvek otvorene za svakog ljubitelja zombija i onoga ko to želi da postane.

Piše: Milan Aranđelović

Tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 005, 05. avgust 2013.

Comments

comments

Related Posts