Glavni junak romana Statista Bojana Uzelca je jedan, naizgled, sasvim neobičan dečko. Zovu ga Crni, desperado, momak da bismo tek na kraju saznali kako se zapravo zove Đorđe. Nosi crnu kožnu jaknu, farmerice i crne čizme što bi trebalo da ga razlikuje od ostalih iz mase. Išao je na kurseve kuvanja, glume, režije, na časove gitare kao i na salsu. Uz to neprekidno radi u jednoj modnoj agenciji i preko agencija statira u reklamama, kvizovima i filmovima. Završio je ekonomiju, ali kada je shvatio da ga interesuje samo umetnost onda je upisao i studije turizma i hotelijerstva (ne brinite, roman je pun ovakvih nelogičnosti i što ih pre prihvatite kao normalne to ćete lakše i bezbolnije preći kroz celu priču).

Nakon što prisustvuje motivacionom predavanju izvesnog Leona Labovića naš junak donosi odluku da promeni svoj život i da se u potpunosti posveti umetnosti.

„Ja samo želim da me cene i shvate kao vredno ljudsko biće, a ne kap jednog od milijardu statista koji uzaludno traće svoj život u prolazu na ovoj planeti.“

Motivaciono prosvetljen Crni odlazi kući i za jednu noć napiše scenario za film koji će, tako posvećen umetnosti, i režirati. Jednim telefonskim pozivom najboljem drugaru rešava problem glavnog glumca, a zatim njih dvojica kreću u potragu za glavnom glumicom. Najvažnije im je tu ulogu prepuste osobi koja.. hm… ima talenta za glumački poziv. Zato glavnu glumicu i traže u kafanama, striptiz klubu, među manekenkama… Valjda je opšte poznato da su manekenke i striptizete najbolje glumice. Pare za snimanje filma Crni obezbeđuje iz sopstvenog džepa. U jednom trenutku saznajemo da ovaj siromašni student koji za hiljadu dinara tapše po televizijskim emisijama na svom računu u banci ima pet hiljada evra (i slovima – 5.000 evra). Kako? Odakle? Taj nebitan podatak nikada nije objašnjen. Nakon što konačno pronađe ekipu voljnu da učestvuje u njegovom umetničkom poduhvatu te hijene u ljudskoj koži podmeću mu klipove u točkove ovog umetničkog cirkusa zanesenog momka. Pitaju ga koliko će biti plaćeni. Razočaran što misle samo na pare, a ne na veličanstveni umetnički projekat u kome im je dozvolio da učestvuju Crni rastera pola te pohlepne ekipe. Iako je ubeđen da su svi protiv njega „zato što sam se usudio da napišem nešto novo“ (u pitanju je sasvim originalni i nikada viđeni horor o serijskom ubici devojaka) nakon što mu jedan ljubitelj filmske umetnosti otkrije da je njegov scenario gotovo identičan jednom starom filmu ceo poduhvat pada u vodu.

Nakon toga Crni postaje dubler, ostvaruje neke od svojih snova, ali avaj… Ni tu se ova priča ne završava.

Roman Statista je svojevrsna zbirka protivrečnosti, nelogičnosti, seksualnih frustracija, mizoginije i homofobije.

„Nemam strah kada prilazim devojkama, kada me neko namršteno gleda i kada treba da se pobijem…“, kaže u jednom trenutku junak kroz gradaciju slikajući skučenost načina da se iskaže hrabrost u današnjoj Srbiji. Prići devojci, mrko nekoga pogledati i potući se… Tako se meri nivo hrabrosti mladih ljudi. Mrkim pogledom i tučom.
„Poštujem različitosti, ali ja sam momak starog kova. Meni je deda vojno lice, uvek me je učio kako čvrsto stegnuta ruka pri rukovanju oslikava karakter čoveka.“

„Nemam ništa protiv, ALI…“ je tako tipično nevešto upakovana netrpeljivost generacije S(PS) koju Uzelac često koristi kada, kroz reči protagoniste romana, piše o homoseksualcima. Naziva ih „krajnje sumnjivi tipovi“, a homoseksualnost je za njega „bizarna stvar“.

“Beogradu ne trebaju nikave parade, parada ponosa je kada deca kreću u prvi osnovne s rančevima na leđima.”

„Sve normalne žene su već udate“, primećuje glavni junak objašnjavajući svoje shvatanje ženske normalnosti. Nije oženjen (nema čak ni devojku), ali zahvaljujući svom polu pošteđen je dijagnoze koju tako ofrlje daje ženama. „Kada pomislim na neku normalnu devojku , ona se ili udaje ili se udala“, uporno nam objašnjava definiciju normalnog stanja svake žene glavni junak romana krunišući na taj način čitav splet pogrdnih stavova upućenih ženama koje nalazimo na stranicama romana mladog Uzelca. Normalne žene su udate, sve ostale nisu normalne.

Roman Statista Bojana Uzelca na trenutke jeste duhovit i zanimljiv, ali se bilo šta vredno pomena gubi u pravoj oluji gluposti, nelogičnosti, patetike i čistih besmislica u toj količini da do samog kraja nije sigurno da li je u pitanju ironija i sarkazam ili je sve zapravo ozbiljno postavljeno.

Bojan Uzelac pripadnik je generacije „predsednikovih beba“, rođen u sam osvit sumraka Srbije. Kao takav, sledeći mudrost po kojoj se u teškim vremenima postaje čovek, Uzelac je mogao da postane novi Bora Ćosić ili Borislav Pekić. Žalosno je što je, kao deo sveopšteg društvenog poraza i brodoloma svih pozitivnih vrednosti, postao dete svog vremena. Uz sve dobre namere i želje koje se mogu pročitati između redova romana Statista Uzelac nikako ne uspeva da se izmigolji iz žabokrečine u kojoj je, na žalost, rođen. Zarobljenik svog doba on baulja u okvirima koji su mu jedini poznati ne uspevajući da se uzdigne iznad mulja i blata u kome živimo već decenijama.

Statista nadilazi samo jedan početnički roman mladog čoveka punog potencijala i postaje pisani dokument i i svedočanstvo poraza društva koje je generacije dece i mladih ljudi prepustila zverima i čudovištima uvek radih da prožderu svaki potencijal i svaki život koji se usudi da se rodi.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts