Jedan od najpoznatijih srpskih pisaca, Jovan Dučić rođen je u Trebinju. Oko datuma njegovog rođenja postoje sporovi ali Srpska akademija nauka i umetnosti navodi da je to 17. februar 1871. Poznati pesnik i diplomata umro je 1943. godine u SAD. Nebrojeni su njegovi radovi i dela među kojima su najpoznatiji eseji, kritike, putopisi i pesme.

Osnovnu školu završava u rodnom mestu, u Mostaru upisuje Trgovačku, a u Sarajevu Učiteljsku školu. Na Ženevskom univerzitetu završava prava. Godine 1910. počinje da radi u diplomatskoj službi. Postaje dopisni, zatim i redovni član Srpske kraljevske akademije. Kao i mnogi slobodomišljenici biva stavljen pod istragu, zatim proteran od austrougarskih vlasti zbog patriotskih pesama.

Bio je drug čuvenog pesnika Alekse Šantića sa kojim je satvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora. Poznato je i njegovo prijateljstvo sa hercegovačkim spisateljem Svetozarom Ćorovićem sa kojim je uhapšen i otpušten sa posla. Sa Jovanom Skerlićem sarađuje u mnogim radovima i časopisima.

Upamćen kao veliki srcelomac Dučić je dobar deo svog pisanja, naročito lirike, posvetio ženama. Ljubav i lepši pol za njega su neicrpna tema, ovekovečena brojnim stihovima.

„Reči su ti konci u tkivu sveg sjaja

Ideš, ko molitva, od zemlje do svoda“

„Na Suncu mog srca, ti si samo sjala

jer sve što ljubimo – stvorili smo sami“

Kao i mnogi slobodomišljenici tog doba biva stavljen pod istragu, zatim proteran od austrougarskih vlasti zbog patriotskih pesama od kojih su neke sastavni deo skoro svake antologije srpskog rodoljubivog pesništva.

„Tvoje sunce nose sad na zastavama.

Ti živiš u besnom ponosu sinova:“

„Čuvaj se, moj rode, svojih stranputica

Jer put neizvestan uvek je put vražiji“

Volimo ga jer nas je naučio da volimo, jedni druge i svoju zemlju ali je nas je njegov rad u okviru refleksivne, rodoljubivne i elegične poezije naučio kako da volimo i upoznamo sebe. Njegova deskriptivna i misaona dela postavljaju životna pitanja pred nas i opisuju nam svet iz drugog ugla.

„Izgubljena sreća još je uvek sreća!

i taj jad u duši što te na nju seća

još je jedan njezin zaostali deo.“

„Anđeli veslaju barke sna

Nestaje i s danom deo mene

Putima neznanim kud i sve…“

Sa druge strane, proza je njegova kritička misao. Među najpoznatijim je delo „Blago cara Radovana“ u kojem se moze pronaći pomalo o svakoj temi. Svojom filosofskom prozom čini predstavnika javnog mnenja tadašnjice.

„Jer ljudski je um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.“

,,Mi nekog ljubimo ne zato što tu ljubav zaslužuje potpunije i isključivije nego drugi, nego zato što smo mi na tu ličnost prosuli jedno svoje sunce koje ga je ozarilo i izdvojilo od sveg drugog naokolo po zemlji.’’

Najveći uzor na početku stvaralaštva bio mu je Vojislav Ilić, da bi se kasnije okrenuo francuskim parnasovcima, dekadentima, simbolistima i na svoj rad stavlja krunu stvarajući svoju individualnu liriku.

Izvor: BizLife

Comments

comments

Related Posts