Ijan Mekdonald je rođen 1960. godine u Mančesteru, ali se već u petoj godini seli u Belfast u kome ostaje do dana današnjeg. Otac mu je Škotlanđanin, a majka Irkinja.

Celo njegovo odrastanje je prožeto Problemima kako se naziva period sukoba između Engleza i Iraca. Ovaj segment istorije koji je trajao od 1968. do 1998. godine veoma je snažno uticao na senzibilitet mladog Ijana Mekdonalda koji je pokušavao da shvati Severnu Irsku kao staro društvo kome je nametnut post-kolonijani uticaj mlađe kulture.

Ijan Mekdonald je postao ljubitelj naučne fantastike još kao dete gledajući TV, počeo je da piše sa devet godina, prvu priču je objavio sa 22 godine, a 1987. godine postaje profesionalni pisac. Kaže kako je njegov život „na margini margine“ bio presudan da se okrene marginalnoj književnosti.

Poznat je po tome što su njegovi radovi posvećeni problemima koje imaju zemlje u razvoju odnosno zemlje takozvanog trećeg sveta. Uz njegovu ličnu ogradu da on i Severnu Irsku posmatra kao zemlju trećeg sveta.

Srca, ruke i glasovi su njegov četvrti roman. Radnja se odvija na planeti Zemlji u nekoj dalekoj budućnosti u kojoj su ljudi uspeli da ovladaju tehnologijama koje su im omogućile daleka svemirska putovanja kao i visok nivo biotehnološkog razvoja.

Očekivano ili ne, iako su ljudi uspeli da ostvare ogromni tehnološki napredak oni su na društvenom planu ostali nepromenjeni.

„Promenili smo pola planete, ali nismo uspeli da promenimo sebe“, kaže jedna od junakinja priče.

Sa jedne strane tu je Carstvo, visoko razvijeno društvo koje svoj napredak zasniva na klasičnim tehnologijama. U njemu glavnu reč vode Proklamatori, verska grupa koja veruje u jednog boga. Sa druge strane su Ispovednici. Oni su neka vrsta panteista, a njihova civilizacija se zasniva na biotehnologiji. Oni su nekoliko hiljada godina pre dešavanja radnje u romanu otkrili kako sintetičkim polimerima koji se ponašaju kao živi organizam manipulišu na molekularnom nivou. Tako da oni stvaraju i odgajaju živa bića koja mi danas pravimo u fabrikama.

Carstvo je okupiralo oblasti u kojima većinski žive Ispovednici i ponašaju se kao… pa kao okupatori. A onda su Ispovednici pokrenuli ustanak za oslobođenje. U svemu tome junakinja romana, mlada Matembe Fileli, pokušava da preživi i da sačuva čisto srce, razum i svoju porodicu.

Očigledno je da je kao inspiracija za nastanak knjige poslužila Severna Irska tako da je njena radnja prožeta dihtomijom. Kao što je i očekivano tu je pre svega religija (katolici i protestanti, odnosno Ispovednici i Proklamatori), politika (Irski i Britanski nacionalisti oličeni u Nacionalistima i Imperijalistima, odnosno Ratnici sudbine kao IRA), jezik (Engleski i irski nazvan Stari i Novi govor)… Ovome poslednjem autor je posvetio najviše pažnje. Ijan Mekdonald, hvala bogu, nije stvorio novi jezik, već je insistirao na jezičkom nepodudaranju određenih reči.

Političke paralele se reflektuju na jasan način dok su one duhovne date suptilnije i manje su očigledne. Politička dihtomija romana je opipljivija dok je ona religijska više simbolička.

Pripovedač ne zauzima stranu u ovoj dvojnosti i sukobu već prepušta da istorija određuje narativ.

Ono što je meni, kao osobi koja je odrastala tokom Problema koji su zahvatili prostore bivše Jugoslavije da bi se zatim čini se trajno naselili u Srbiji, učinilo posebno interesantnim tokom čitanja romana Srca, ruke i glasovi jeste što sam u opisima događaja prepoznavao obrasce ponašanja i događaje iz naše neposredne prošlosti.

U jednom trenutku romana, na primer, Nacionalisti presreću autobus i iz njega, na osnovu ličnih dokumenata otkrivaju, i izvode Imperijaliste i na licu mesta ih ubijaju. Samo zato što su pripadnici druge vere i nacije.

Gotovo istovetan stvarni događaj je opisan pre nekoliko godina i u našoj štampi.

Ovo je samo jedan od primera u kojima sam prepoznao događaje, ljude i mentalitete kojima smo mi u Srbiji bili svedoci.

Možda je baš zbog te bliskosti sa temom ovo najbolji roman Ijana Mekdonalda koji sam pročitao. Svakako je njegovo delo koje mi se najviše dopalo. Ovo je dobra knjiga koja zahteva strpljenje i pažnju tokom čitanja. Izbegavajte da je čitate u gradskom prevozu ili u kafićima i fakultetskim čitaonicama u kojima je velika larma.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts