“Sasvim obična porodica” je psihološki triler začinjen moralnim i etičkim dilemama i pitanjem koliko su roditelji u stanju da odu kako bi zaštitili svoju porodicu i dete. Kroz priče nepouzdanih pripovedača mi otkrivamo mrežu laži i poluistina u kojima je ušuškana svaka normalna porodica. Autor, kroz kriznu situaciju kojoj se našla ova porodica, dovodi u pitanje koncept normalnosti sasvim običnih porodica.

Sve srećne porodice uništile su živote svoje dece na isti način iliti da nije roditelja ne bi bilo potrebe za psihijatrima, a u slučaju knjige Sasvim obična porodica Matijasa Edvardsona, koju je u prevodu Nikole Perišića objavila izdavačka kuća Laguna, ne bi bilo potrebe ni za advokatima. I to onim najboljim. Naime, devetnaestogodišnja ćerka jedinica Stela optužena je za ubistvo tridestdvogodišnjeg muškarca.

Stela je naravno nevina, a u to su sigurni njeni roditelji. Ta znaju oni jer bi u suprotnom ispalo da su u potpunosti omanuli kao roditelji, a to je, poznato je, nemoguće. Svi znamo da su zlikovci svih vrsta nastajali iz epruvete, retorte, obreda prizivana demona, a nikako iz čina roditeljske ljubavi. Tako je i u ovom slučaju. Oni znaju da je Stela proizvod njihove ljubavi, ergo ubica je, uprkos činjenicama, brojnim dokazima, znakovima i svedocima, neko drugi.

Adam je sveštenik neke od onih protestantskih crkava koje su otvorene za sve vrste ljubavi, gotovo na granici ateizma. Budući više agnostik nego hrišćanin, Adam zaista voli ljude. A najviše voli svoju ćerku. Možda i previše. I to ne u nekom pedofilskom ili predatorskom smislu, već u najnevinijem i najčistijem roditeljskom vidu ljubavi prema detetu. On baš mnogo voli svoju ćerku. Toliko je voli da njoj ta ljubav počinje da smeta, da je guši, naročito kasnije kada, tokom sazrevanja, pokušava da pronađe sebe i svoje mesto u svetu. Adamova ljubav je nešto što joj ne samo ne dopušta da raširi svoja krila, već joj temeljno potkresuje ista.

Sa druge strane tu je Stelina mama Ulrika. U pitanju je prezaposlena advokatica koja se namerno trudi da nikada ne bude tu za svoju ćerku. Ulrika, kroz preteran rad, beži od svoje ćerke jer smatra da nikada nije uspela da izgradi neku čvršću emotivnu vezu sa njom. Tu bojazan da je omanula na polju majčinstva Ulrika zatrpava poslom i obavezama, pa čak i jednim ljubavnikom. Uprkos svemu i ona obožava svoju ćerku i pokušava da poboljša svoj odnos sa njom kroz seriju malih koraka.

Njih troje vode savršen život bez ikakvih problema. Idu u restorane, bioskop i pozorište ili svoje večeri provode kod kuće ispred televizora ili igrajući društvene igre. Stela želi da posle srednje škole proputuje Azijom, pa zarađuje pare tako što tokom raspusta radi u prodavnici odeće. Roditelji su joj za devetnaesti rođendan kupili vespu koju je, naizgled, žarko želela. A šta zapravo roditelji znaju o željama svoje dece? Šta znaju o onim pravim željama? U kom to trenutku deca pod teretom roditeljske ljubavi i u strahu da će razočarati roditelje jer nikada neće uspeti da opravdaju tu njihovu ljubav prestaju da otkrivaju svoje prave želje i žudnje, kao i svoju ličnost? Koliko roditelji poznaju svoju decu koja su u jednom trenutku u činu samoodržanja svoje ličnosti, kako bi sačuvali svoje psihičko zdrave, identitet i samopoštovanje, počeli da vode dvostruke živote – one koje roditelji od njih očekuju i one koje oni žele da žive?

Upravo se ova pitanja otvaraju pred Adamom i Ulrikom kada njihova ćerka bude uhapšena i optužena za ubistvo. Pisana iz perspektive ova tri junaka priča, retrospektivno, prati život ove porodice od samih početaka. Iz Adamove priča saznajemo kako se upoznao sa Ulrikom, kako su se zabavljali, kako je došla Stela i šta je bilo posle. Iz Steline priče polako naslućujemo jednu drugu devojku, onu o kojoj je Adam tako malo zna. Dok iz Ulrikine priče otkrivamo njenu vizuru zajedničkog života kao i sudski proces. Kroz njihova sećanja i preispitivanja polako proizilaze neke bolne činjenice i spoznaje koje ovu porodicu i dalje čine „sasvim običnom“, ali nikako sasvim nevinom kada je u pitanju ubistvo muškarca.

Sasvim obična porodica je zanimljivo napisana priča, jedna od onih koje se sa lakoćom i zanimanjem čitaju. Radnja i rečenice nisu sasvim uprošćene i svedena kao što to zna biti običaj kod trilera. Likovi nisu sasvim jednodimenzionalni, već je, smatram veoma uspešno, izvedena njihova karakterizacija dovoljno kompleksna za potrebe priče. Sa druge strane ova priča nije ni ništa epohalna i pati od onoga što u filmu Baci mamu iz voza kaže Deni DeVito „Tvoj krimić ima dva junaka od kojih je jedan ubijen“. Ovaj roman ima tri junaka, a neko od njih je ubica. Ili nije? Ili jeste?

U pitanju je psihološki triler začinjen moralnim i etičkim dilemama i pitanjem koliko su roditelji u stanju da odu kako bi zaštitili svoju porodicu i dete. Kroz priče nepouzdanih pripovedača mi otkrivamo mrežu laži i poluistina u kojima je ušuškana svaka normalna porodica. Autor, kroz kriznu situaciju kojoj se našla ova porodica, dovodi u pitanje koncept normalnosti sasvim običnih porodica.

Uprkos nepopularnom mišljenju među roditeljima, biologija nas uverava da je čak i Adolf Hitler imao tatu i mamu. Mislite o tome dok budete čitali ovu priču.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts