* Ima li poezije bez utopije? Šta je Vaša utopija?

Ne znam da li postoji poezija bez utopije, ali znam da je moja utopija da napišem knjigu ljubavnih pesama pod naslovom ‘’Sećanja počinju posle smrti’’.

* Hoćete da kažete da je ljubavna poezija danas utopija?

Poezija uopšte jeste utopija.

* Gospodine Jelenkoviću, bio bih vam zahvalan ako biste mogli da mi objasnite sledeći paradoks. U stvari, hteo sam da Vam postavim pitanje: „Ima li u Vama rascepa između građanina i pesnika ili je to jedan čovek?“ Ali moram da budem konkretniji. Na primer, 2005. godine ste privođeni u policiju zato što ste izjavili da „policija zna“ ko po gradu crta kukaste krstove. Onda je prošle godine bila cela ona priča sa Vašom smenom s mesta upravnika Matične biblioteke u Zaječaru, koja se nekako volšebno poklopila sa smenom lokalne vlasti, te je opet bilo privođenja. Bilo je i pominjanja Vaših tekstova na društvenim mrežama kao povoda za ceo taj cirkus. No, to nije cirkus, nego Vaš život, život Saše Jelenkovića kao građanina. Mene ovde zanima kako se u svemu tome snalazi pesnik. Da li se poezija brani od stvarnosti? Da li izuvate cipele i stresate blato kada ulazite u pesmu? I, naravno, zašto? Ili, da zaoštrim pitanje, kako pesnik do kolena u blatu može da piše poesie pur?

Pun sam rascepa, gospodine Stojkiću, takvih da se ovaj između pesnika i građanina prikazuje kao sasvim bezazlen, verujte mi na reč. Da je drugačije, ne bi moj život izgledao ovako kako izgleda. Kada pričamo o mojim zgodama sa predstavnicima zakona i vlasti tokom poslednjih desetak godina, mi u stvari pričamo priču o kompletnom jednom cirkusu, u pravom smislu te reči. Ne bih ja sada naširoko raspredao o tome što je bilo za tih lanjskih snegova, dovoljno je da zainteresovan, a neobavešten čitalac malo progugla i dobiće vrlo preciznu sliku stvari. Odnos poezije i stvarnosti mene se nikada nije doticao, jer ja sam oduvek nastojao da se u poeziji držim podalje od takozvane stvarnosti. Onda je, devedesetih, došla ona priča o jeziku, stvarnosti i divljanju, stotinu puta ponovljena. Ako sebe pokušam da posmatram poizdalje, videću prilično nezgodnog građanina, spremnog da zagalami nad budalaštinama i nepravdama, cinika širokog zamaha, nadasve netolerantnog prema divljaštvu, podaništvu i ovdašnjem mazohizmu. Da li stresam blato kad ulazim u pesmu? Naravno, ja nastojim da nikada nemam blata na obući. O tome da se iz blata može pevati čista poezija mogao bih reći tek toliko da ja nastojim da osim obuće uvek imam čiste ruke, bistar pogled i hladno srce. Podseća Vas to na nešto? I mene. Nimalo slučajno.


* U izdanju Arhipelaga upravo je objavljena Vaša nova knjiga poezije “Pedeset”, čini mi se nonšalantno neutralnog naslova, koji naglašava da pesnik Jelenković ulazi u drugu polovinu života. Šalu na stranu, posle “Gole molitve” koja je sa jedne strane toliko nabijena značenjima biblijske, mitološke, egzistencijalističke i ine prirode, a s druge toliko sintaksički rasturena i ritmički ubrzana da dozvoljava samo “brzu vožnju” i sugestiju, odlučili ste se da u novoj knjizi spustite loptu. Vraćate se smirenom tonu, sintaksi, osmišljavanju, kao slikar koji se posle izleta u apstrakciju vraća figuraciji. Da li je “Gola molitva” bila neophodna kao svojevrstan restart? I kakav to novi prostor osvajate u i sa Pedeset?

Da krenemo od kraja: meni se čini da je ‘’Pedeset’’ neka vrsta restarta, a da je ‘’Gola molitva’’ bila kulminacija ubrzanja koje sam počeo da hvatam negde u ‘’Kraljevskim objašnjenjima’’, recimo u pesmi ‘’Reljef’’. Tu imate i te kakvo ubrzanje u odnosu na prve tri moje knjige, na taj, tako da ga nazovem melanholični sentiment, koji će i meni i još nekim pesnicima moje generacije doneti reputaciju maltene ratnih zločinaca koji u vreme krvavih balkanskih sukoba nisu znali ništa drugo da rade nego da u svojoj poeziji izbegavaju da pominju kese koje se kovitlaju Dorćolom, kobaje i bešamel sos, šefove tajnih službi i zaklane babe u Bosni. Ta teza o kolaboraciji sa krvavim Miloševićevim režimom lansirana je od strane fenserskih krugova kojima se duvanje trave i ispijanje piva učinilo atraktivinim jedino iz tog razloga što su krišom, ispod jorgana čitali neke knjige pisaca bit generacije. Čisti sindrom noćnog mokrenja. Sa knjigom ‘’Pedeset’’ je stvar u tome što sam pokušao da ‘’odmorim’’ jezik koji se zahuktao u ‘’Goloj molitvi’’, ali i da napravim pomak ka nečemu što meni izgleda kao ‘’stvarni svet’’.
Moram na ovom mestu da Vam zahvalim na optimizmu i lepim željama glede ulaska u drugu polovinu života, jer ja sam se nekako uvek držao one Danteove granice, ali moram priznati da i ova teza koja malo vuče na Jingera izgleda vrlo primamljivo. Iz tog ugla meni je kranje zanimljivo kakva bi to mogla da bude knjiga pesama koju ću napisati u svojoj sedamdesetosmoj godini života. Inače, ja ne čitam svoje pesme, osim kad sam primoran da napravim neki izbor za prevođenje, ali sada iščitavam delove ‘’Gole molitve’’ i pojedine pesme iz ‘’Pedeset’’ i čudim se od kud mi sve to?

* Kad pomenuste devedesete, tu bih malo da se zadržim. I danas, kao i uvek kod nas, postoji krug kritičara i pisaca koji iz neke antinacionalističke i navodno levičarske pozicije smatraju da jedine legitimne okupacije savremene srpske poezije smeju da budu Srebrenica, politička kaljuga i socijalna nepravda. A sve to u cilju nekakvog utopijskog, poetskog pročišćenja. Iz njihove perspektive, evo nedavno je i skoro cela mlađa pesnička generacija optužena za larpurlatizam kao za najgori zločin. Čini mi se pritom da je angažman, bar kako ga oni shvataju, to “piši tako da te svako razume”, a sudeći prema poeziji koju ističu za uzor, da taj kvaziangažman znači krajnju vulgarizaciju poetskog jezika, svođenje poezije na ravan dnevnopolitičkog i tabloidnog prostakluka. Za njih bi, siguran sam, da je živ, i Breht bio larpurlartista. Hoću da kažem da loša poezija, pa nek je sto puta “angažovana”, ostaje loša poezija. I da svojim prostaklukom samo skrnavi stvari o kojima piše. Otkud, dakle, kroz sve ove godine tolika pomama jednog dela srpske književne scene za tim i takvim “angažmanom”? Da li je to izraz palanačke zatvorenosti, kompenzacije manjka talenta? Svi ti realizmi, socrealizmi, verizmi, nove sentimentalnosti…

…tandarabroć u jednu reč, šta drugo da kažem? Kod nas uvek jedno isključuje drugo, a drugo se ni na koji način ne odnosi na treće i tako redom, ko ringe raja.
Recimo, ne možete biti levičar i imati makar malo poštovanja prema naciji kojoj pripadate, tako nekako. Ovo sa Srebrenicom, Vukovarom, i ostalim crnim tačkama ovdašnjeg prekograničnog vojnog angažmana doživljam i doživljavao sam kao noćnu moru, a ne kao temu za poeziju. Makar ne za eksplicitno iskazivanje pominjanjem toponima, te prozivanjem dželata i nabrajanjem žrtava. A da sam ostao nem na užase devedesetih u svojoj poeziji, nisam, a koga ne mrzi, i ko je vičan takvoj vrsti čitanja i traganja nek se izvoli poslužiti. Sećam se jedne Danilovljeve knjige, ne bih umeo da evociram njen naslov niti naslov pesme, ali mi je jedan stih ostao u uhu, a u njemu se pominje onaj ‘’saksofonista Bil’’. Kontekst je podrazumevano pežorativan, a meni do dana današnjeg nije jasno kako je moguće da jedan decentan i elegantan gospodin, pasionirani ljubitelj i poznavalac džeza, tako podleti pod točkove dnevno-političkog iskaza aktuelnog za julovske dane i godine. Recimo da je to jedan od načina da budete angažovani u poeziji.
Elem, dragi Stojkiću i cenjeno čitateljstvo, na pragu smo otkrića jedne istine koja glasi da je nekada postojala takozvana veristička poezija u kojoj su elementi stvarnosti toliko dominirali da se i dan današnji dorćolske kese i plastične čaše od jogurta kotrljaju po strofama i rimama mlađahnih poeta und poetesa. Ekseraši u prozi i veristi u poeziji, to je bila žurka, možete mi verovati na reč! I još nešto, tada su se uistinu nosili, ‘’za ozbiljno’’, štono reč, oni kamiondžijski zulufi i brkovi provincijskih pisara. Sa sve džemperčićima na ‘’ve’’ i kariranim košuljama na somotske pantalone. A ne ko sada, ‘’iz poze’’. Pa onda imate čitav niz, ne znam ni sam kako da to nazovem, recimo mistifikacija tih devedesetih godina i tada mladih pesnika, recimo jedna od meni najdražih koje me zbilja razvesele jeste teza o Nenadu Jovanoviću kao ‘enfant teriblu’ srpskog pesništva! Pobogu! Nenad je sjajan pesnik i miran i divan jedan dečak je bio oduvek, lepo vaspitan i mio u društvu. Odbio je jednu književnu nagradu, ali nam je do danas ostao dužan pravo objašnjenje tog odbijanja. Dužan javnosti, to jest. Ali ‘ente’ on nikada nije bio, iz prostog razloga što se niko nije prestravljivao kada se Nenad pojavi. Ni u životu ni u literaturi, da tako kažem. Ništa njegova poezija nije ni pomerila niti je na nekoga uticala. A i on sam se savršeno uklapao u takozvanu ’alternativnu’ umetničku scenu. Uopšte nije štrčao, niti bio od onih koje smatrate neubrojivima. Da se odmah razumemo, ja volim Nenadovu poeziju, i kao urednik Književne reči, otkrio sam njegov odbačeni rukopis prve knjige pesama i pozvao ga da ponovo ponudi taj rukopis za ediciju ’’Pegaz’’. E, sad, Brana Petrović, na primer, to je bio ‘enfant teribl’. Kad čujete da dolazi i da je u svom poznatom fazonu ne ostaje vam se gde ste se zatekli. Ali sam se ja zapričao…Nego kako ono rekoste, larpurlartizam, hmmm, seća li se neko pedesetih godina i čuvenog onog konja sa osam nogu? I zaklane kokoške? E, vidite, ta se rasprava kod nas vodi decenijama i znate kad će prestati? Kad kritičari prestanu da budu ideolozi, i kada pesnici shvate da odsecanje glave toj aždahi prethodne pesničke generacije nije ni dužnost ni podvig već nepotrebno gubljenje vremena. Rekoh.

* Pošto ste rekli da ne čitate svoje pesme, sada ću da skrolujem malo unazad, do samih početaka i „Neprijatne geometrije“. Ima tamo jedna pesma koja počinje stihovima na koje bih da Vas podsetim. Kaže: „Dobro nam je, uglavnom, ako zanemarimo mučninu/ nakon vođenja ljubavi na prljavim čaršavima,/ ako iz cipela povadimo kamenje koje ometa/ peripatetičarska razmišljanja o ideologiji,/ oružju i kurvanju, ako prebrišemo sfumato/ sa portreta falsifikovanih ljudi…“ Eto i kod Vas jedne veoma uspele verističke, „angažovane“ pesme, omakla Vam se. Kladim se da bi je rado potpisao svaki tridesetogodišnjak koji uskače u nekakvo „mi“ koje bi da menja svet. Hoću da kažem da nije svaki verizam po definiciji loš, ako prelistamo istorije umetnosti pa vidimo na primer da vuče korene iz dadaizma i nove predmetnosti, da je onda u DDR-u jednog trenutka postao socijalističko veritas, ali da i sada ima nastavke u fotorealizmima i postmodernističkim instalacijama. Od te mladalačke beskompromisnosti skačem sada do „Kraljevskih objašnjenja“ i pomenute pesme „Reljef“. Ima tamo taj jedan upečatljiv trenutak kad protagonista-osvajač ulazi u prazan grad, tačnije u simbolističku antičku inscenaciju sa praznim trgovima, arenom i lukom, odbeglim zografom i skrivenim skulptorom, sa na izvolte otvorenim vratima, pa kaže: „Osvrtao sam se u čudu u koji ovo grad,/ nakon kakvog raspleta stupam?“ i malo kasnije: „Pa budi sad pobednik i osvajač.“ Da li su ovi stihovi trenutak zrelosti? Ta spoznaja da je pobeda isto tako privid kao i onaj prostor beznađa koji oslikavate i o(be)smišljavate u „Heruvinskim tajnama“? Spoznaja da ta aždaja ispari taman kad zamahneš da joj odsčeš glavu?

Imao sam i ja, Stojkiću, nekada trideset godina, nije meni uvek bilo kao sada. Tek da znate. Što se pomenute pesme tiče, ja sam zaboravio da ona uopšte postoji. Kud me sad podsetiste moje verističke mladosti? Koliko sad mogu da se setim, a i da naslutim iz tona pesme, biće da sam na nekoga bio opako ljut dok sam je pisao. Jer, pesme iz ‘’Neprijatne geometrije’’ nastajale su u periodu od 1985. do 1991. godine. Taman u vreme kad je i te kako bilo razloga da čovek od dvadesetak i kusur godina reži i ujeda naokolo. A bilo je i tema, nije da nije. Koliko je pesma uspela, nisam u stanju da procenim, naročito od kako sam shvatio i objavio da ‘’Neprijatnu geometriju’’ ne smatram više prvom svojom knjigom, nego ‘’nultom’’ knjigom, ako je tako nešto uopšte moguće. Iz te knjige ja ću u godinama koje slede napisati sve što sam napisao, pa i ‘’Golu molitvu’’, i ‘’Pedeset’’. Probajte da analizirate, pa ćete videti. Što se ‘’Reljefa’’ tiče, i verizma, ako pomenuta gospoda i gospođice fenseri, do čijeg mi mišljenja zaista nije stalo, al kad me već zapričavate na temu verizma i zločinačkih poduhvata u poeziji, malko začeprkaju, dakle što se toga tiče, u ‘’Reljefu’’ će i oni pronaći reference na ‘’ukletu stvarnost’’ i na ‘’buku i bes’’, ‘’ratne požare’’ i ostale teme. Nego je problem u tome što oni, kako bi rekao Džoni Štulić: ‘’u principu ionako rijetko čitaju, a i to što čitaju, krive stvari čitaju’’.
‘’Kraljevska objašnjenja’’ su jedna vrlo, vrlo ‘’angažovana’’ knjiga, samo što jezik nije onaj na kojem stvarnost divlja, jezik je drugačiji, ja sam, moram to po stoti put da kažem, hteo da ukrotim taj jezik na kojem je stvarnost divljala. Nisam naravno imao iluzija da činim nekakav herojski gest, ali nekako sam morao da se oduprem ludilu. Kad kažem angažovana knjiga, ne bih želeo da preteram, znate, imam na umu samo toliko da sam pokušao da se obračunam najpre sa sopstvenom poezijom, sa onim što su kritičari nazivali i sada nazivaju ‘’melanholična poezija’’ ili ‘’poezija tišine’’. O tome svedoče prvi stihovi u ovoj knjizi, koji glase: ‘’Odbacio sam te, ni ime ti ne smem pomenuti’’. To su početni stihovi iz pesme Aqua passata, a odnose se na tišinu, jer sam se zarekao da više tu reč neću nikada upotrebiti u svojoj poeziji. I mogao bih se kladiti da nakon te knjige i nisam. Inače ta knjiga je u stvari ‘’pronađena’’ knjiga, naime, Ivana Velimirac je kopala po mojim nekakvim kutijama u stanu, na čuvenoj adresi Cara Dušana 7 na Dorćolu, i iz te prašine je izvukla pesme otkucane na pisaćoj mašini, vrlo pedantno otkucane, ali odbačene, i ja sam onda, kad sam ostao sam, tokom samo jedne jedine noći sklopio ‘’Kraljevska objašnjenja’’ od tih hartija. Dosta je toga ispravljeno na sugestiju, vrlo dragocenu, Tihomira Brajovića koji je taj rukopis pedantno pročitao i vrlo marljivo pribeležio primedbe. ‘’Kraljevska objašnjenja’’ ne samo da imaju mnoštvo referenci na ratove i razaranja koji su u momentu dok sam pisao pesme iz tog rukopisa, besneli naokolo, i nakon ovoliko vremena, rekao bih da je to knjiga koja me može odbraniti na sudu. Ako ga neko bude organizovao u čast svih nas koji nismo pisali o klanju i paljenju.

* U knjizi „Elpenorova pisma“ postoji jedna rečnička odrednica pod naslovom „Elpenorov sindrom“ kao redak medicinski entitet, poremećaj pažnje, sindrom nepotpunog buđenja sa konfuznim stanjem svesti. A sve to kao pandan Elpenorovoj neslavnoj smrti na Kirkinom dvoru. O Vašem Elpenoru je mnogo pisano, a i sami ste o njemu govorili. Mene ovde zanima upravo ovaj momenat nepotpunog buđenja, ali na nivou jezika. Imate jezik koji je trešten pijan od medijskih vulgarizama i onda treba da se probudi kao jezik poezije. A da opet ne padne sa Kirkinog krova ili kreveta. Da li jezik poezije pati od Elpenorovog sindroma? Da li je Elpenor pesnik ili je samo pesniku zabranjeno da bude Elpenor?

Vi ste, Stojkiću, lekar, pa izvolite se snaći u elpenorovom sindromu, a ja sam samo bio fasciniran time što sam pronašao ono što sam pročitao negde da se zove zbirni pesnički subjekt, tako nekako, a odnosilo se kako na izvesnog Plima, tako i na Gospodina Kogita. Ali problem nije tek u opažanju, u recepciji, u bolesti, jer svi smo mi bolesni od pesničkih slika, problem je u jeziku. Nisam ja nikakav pesnik koji ‘’dolazi iz jezika’’, ali sam i te kako pesnik koji je svestan da, ipak, treba pasti sa Kirkinog krova ili iz njenog kreveta da bi se otreznilo. Ili probudilo. Elpenor je, a o tome sam često govorio i pisao, ni tamo ni ovamo, a ipak i tamo i ovamo, to je taj plutajući identitet, hajde da kažem čak i nekakva ‘’maska’’ koja je meni omogućila da se krećem diskretno i oprezno, i da napravim tačno ono što sam želeo – poeziju koja, po mom mišljenju, potpuno isključuje previše emotivnog ‘’angažmana’’.

* Vi ste, gospodine Jelenkoviću, izvinjavam se što moram da etiketiram, pesnik ekstaze. Ne mogu da zamislim Vašu poeziju bez ekstatičnih momenata. Čini mi se da u današnje vreme nema teže stvari nego pronaći prostor za ekstazu. Za „o-ton“, što bi rekli Nemci. Biti ekstatičan, pa i u poeziji, znači izložiti se podsmehu, parodiji, sumnji, pokazati se u svoj svojoj ranjivosti. Elem, ovo sam odavno hteo da Vas pitam… Pošto ekstaza isključuje sumnju, kako to da ste Vi, pesnik ekstaze, napisali „Knjigu o sumnji“?

E, ovde ste me potpuno oborili s nogu! Uopšte o sebi ne razmišljam više kao o pesniku, vratio sam se na onaj početni osećaj koji sam imao pre i nakon objavljivanja svoje prve knjige. Nisam sebe video kao pesnika. O tome da sam ekstatičan pesnik, možda bismo mogli da se nagađamo imajući u vidu trans u koji sam pao ispisujući poemu ’’Gola molitva’’. Ali, i tu moram da Vas razočaram: ja sam istovremeno sa poemom koja je sva u razobručenom, gotovo poludivljem diskursu, pisao i hladne, svedene pesme iz ’’Pedeset’’. Baš tako, istovremeno. Znao sam da iste noći nakon nizanja imenica, glagola, prideva iz poeme, jednostavno ’’preokrenem’’ prekidač i nastavim u drugom jeziku. Kako? Pa tako što je to jedan od mojih rascepa koje sam pomenuo na početku ovog razgovora. Nimalo udobno, i poprilično zastrašujuće, verujte mi.

* Sve to potvrđuje da, nekako, kad god se priča o poeziji, postoji dijalektička prinuda – da se uspostave polovi, pa da se od pesnika traži da se opredeljuje. Od uloge takvog inkvizitora ni ja upravo ne mogu da pobegnem. Jedan od najradikalnijih pristupa protiv ovakve prakse bio bi da se o poeziji uopšte ne govori, već da se samo čita. A pošto već, evo, pričamo, ovo bih da Vas pitam… A tiče se opet odnosa između poetskog jezika i sveta, pesnika i stvarnosti. Imate jedan pol gde se svet doživljava kao preterano jasan, aritmetički definisan, banalan, bez tajni, te se tu pesnički jezik trudi da ga oneobiči, da ga estetski preoblikuje. I imate drugi pol, gde je svet haotičan i razularen, neshvatljiv, a gde pesnik hoće da ga estetski osmisli. Kao pesnika koji sa pedeset godina više i zvanično ne pripada mlađoj generaciji srpskih pesika, želim da Vas pitam – a na osnovu onoga što pišete trenutno, u knjizi “Pedeset” i u novim rukopisima – ka kojem polu ovih godina i dana gravitirate? Oneobičavanju ili osmišljavanju?

Meni je uvek bilo teško da se opredelim, a Vi tokom ovog razgovora neprestano nastojite da me naterate na taj čin. Ili da nešto odaberem. Kao da mi sedite na ramenu i šapućete na uho…Uostalom ja sam u knjizi ‘’Pedeset’’ vrlo jasno napisao da poeziju valja puno čitati, nešto manje pisati, i što manje o njoj govoriti. Sad ste me naterali da se zamislim nad svojom poetikom, što nečinim previše često. Ja jesam diplomirao svetsku književnost, ali sam u međuvremenu, izgleda, zaboravio sve te teorijske i poetičke marifetluke, lukavstva i nadgornjavanja. Postao sam građanin koji se nekako sa margine interesuje za ezoteriju, i koji, ponekad, zabeleži neki stih. Svet mi se, da ponovim po ko zna koji put, ukazao kao podivljao u jeziku, i tome ima nekih četvrt veka. U međuvremenu se, kažu, svet primirio, što ja u jeziku nisam opazio. Rilke je, ako se prisetimo, obavio preobražaj vidljivog u nevidljivo, i to je meni, kao pesniku, ili nekome ko je nekada bio pesnik, sasvim dovoljno. Ako bi, na Vaše insistiranje, ipak, napravio korak dalje u smeru pitanja koje ste mi postavili, moguće da bih vam ponudio sledeći odgovor: svet ne možete ni osmisliti, niti ga preoblikovati, možete ga samo podnositi i tražiti neku svoju izgubljenu reč, neki svoj ključ. Kojim, ukoliko imate iole soli u glavi, nećete mahati naokolo. Jer će vam, u suprotnom, vrlo lako neko doneti čitavo tuce brava da do kraja života čamite pred njima pokupavajući da stvari nekako uklopite…

* Gospodine Jelenkoviću, kako se, kao etablirani pesnik, snalazite sa pronalaženjem izdavača? Da li Vam je sada, sa stalnim krugom čitalaca i poštovalaca i spiskom priznanja, konačno lako da objavite knjigu?

Snalazim se kako znam i umem. Zaista. Na prste jedne ruke možemo da nabrojimo izdavače poezije. To kao prvo. Kao drugo, to što sam, kako ste se izvoleli izraziti, ‘’etablirani pesnik’’, nikakva mi prednost nije. Hoću reći nije presudno. Imam različita iskustva. Od onih da sam do pre nekoliko godina nalazio sponzore, ili sam plaćao izdavanje nekih svojih knjiga, pa do slučaja od prošle godine kada sam za knjigu u KCNS dobio čak i honorar. Preko situacije da mi izdavač kod koga sam svojevremeno objavio knjigu što je nagrađena jednom od najznačajnijih pesničkih nagrada, prvo prihvati rukopis, a onda ga jednostavno odbije. Da, eto, etabliranim pesnicima odbijaju rukopise. I da Vam kažem, Stojkiću, uopšte se ne ljutim zbog toga. Prosto, volim da mi ljudi pokažu svoj stav, ono što misle da misle o meni, a zapravo je to ono čega o sebi nisu ni svesni. Jedina situacija u kojoj mi je lako da objavim knjigu jeste da je stavim na internet, što sam već uradio 2005. godine sa jednom knjigom svojih izabranih pesama koja se zove ‘’Gibraltar’’, a objavljena je na internetu, i znate šta, evo raspisujem nagradu za onoga ko mi pronađe taj rukopis, jer ja sam ga negde nepovratno izgubio…

* Negde u “Heruvimskim tajnama”, čini mi se, stoji stih: “Ako spas postoji, odustajem.” To što ne odustajete, ne sprečava me da Vam za kraj ovog razgovora postavim ono čuveno pitanje: da li će lepota spasiti svet?

A ko kaže da nisam odustao, ali na svoj način? Previše je bola i apsurda na ovome svetu, previše udvorištva, gluposti, mazohizma i prevrtljivosti. Ali to nije ništa novo, kao što ničeg novog nema još od Propovednikovih gunđanja. Pokušavam da se setim konteksta u kojem je mogao nastati ovaj stih koji citirate, i jedino što mi pada na pamet jeste nekakva vrsta rezignacije, emotivne, stanje malodušnosti u koje sam mogao pasti iz sasvim nekog trivijalnog emotivnog razloga. Ipak sam tada bio mlad čovek. S druge strane, bilo je to doba velikog klanja, i nikako nisam mogao da verujem u spasenje, niti u spašavanje, ako se razumemo? Da stvari stoje loše vidi se izdaleka, i mene uvek iznova oduševi činjenica da kad god zagunđam, obavezno se nađe nekakav dušebrižnik koji požuri da mi objasni kako sam nervozan, nestrpljiv, prgav i uopšte govoreći nakrivo nasađen tip. Stvar je u tome što se ja nikada ne foliram, i što nastojim da sačuvam živce koliko je to moguće u ovom kotlu. Zato dozvoljavam sebi da sumanitosti komentarišem na prvu loptu, da gazim i nemilosrdno vređam glupake, da jednostavno ne dozvolim sebi nikada, aposolutno nikada da me pregazi neka budala, a da ja odmahnem rukom i kažem ‘’pas laje, karavan…’ ili neku od sličnih budalaština. Hoće li lepota spasiti svet?
A hoće li svet spasiti lepotu?

Razgovarao Marko Stojkić, decembar 2014, za Polja

Comments

comments

Related Posts