Borislav Pekić je prvi put čuo potmuli gong Radio Londona na majčinom imanju u banatskom selu Bavaništu gde se cela porodica sklonila tokom rata. Te godine su za porodicu Pekić bile relativno mirne i lepe. Kasnije je sve to preskupo plaćenom jezivim godinama koje su usledile nakon okončanja Drugog svetskog rata, a koje je Pekić opisao u troknjižju Godine koje su pojeli skakavci.

„Žalimo se na skupoću i kada je sve samo dva puta skuplje, a moglo je biti skuplje i nekoliko puta. Žalimo se da su nam bolnice pretrpane ako u krevetima ima samo dva bolesnika, a mesta, očigledno, ima i za tri. Žalimo se i na sve drugo, iako nešto treće može biti gore. Kažemo da će nešto sigurno biti ako će to tek možda biti, a da će verovatno biti iako znamo da nikako neće biti. Mašta nam u našu korist radi jedino kada su u pitanju naše lične osobine, nikad ako je reč o stanjima u koja nas upravo one dovode. One ili njihov nedostatak.“

U selu je funkcionisao jedan jedini radio marke Blaupunkt. Preko njega su vesti BBC-ja na srpskom jeziku slušali mali Pekić, njegov otac i očevi prijatelji – domaći Nemac i apotekar, jedan trgovac kao bivši vlasnik aparata, a povremeno bi im se pridružio i njegov aktuelni posednik, a zvanični neprijatelj, komandant mesnog garnizona Verhmahta pukovnik Rajhter.

„Istorija ne poznaje narod čije su ruke čiste.“

Tako se desilo da u ovom grotesknom rasnom i političkom kondominijumu, u kome se nije znalo ko sa kim sarađuje, a ko se protiv koga bori, mladi Pekić sluša BBC bez straha da zbog toga završi u nekom od logora koje su i za tu svrhu upriličile vlasti pod rukovodstvom bivšeg austrijskog slikara pejzaža smešnih brkova i ideja.

„Istina je uvek čudnija od fikcije. Čudnija je jer je mnogo ređa. Čega malo ima, uvek je neverovatnije i neobičnije od onoga čega ima u izobilju.“

Vesti su, na početku bile optimistične, a komentator BBC-ja, gospodin Harison ih je ponavljao uveren u skoru pobedu Saveznika. Međutim, kako se ta pobeda bližila glas gospodina Harisona je bivao sve ozbiljniji i manje razdragan. Činilo se da, uz sve učešće Rusije i SAD, gospodin Harison drži da rat ne može biti dobijen bez učešća mladog Pekića i svih ostalih Jugoslovena i Jugoslovenki na okupiranoj teritoriji. Gospodin Harison je sa mravljom upornošću, iz večeri u veče, ponavljao da rat ne može biti dobijen sve dok mladi Jugosloveni ne prekinu da aplaudiraju Britancima i ne počnu da ubijaju Nemce tvrdeći da to nije ni najmanje teško, ako čovek samo jednom počne.

„Nacija se ne drži na faktima. Nacija se drži na osećanjima.“

Docnije je Pekić saznao da je kolega gospodina Harisona koji se na engleskom jeziku obraćao Englezima koji su se nalazili na ostrvima Gernzi i Džersi, jedinim teritorijama Velike Britanije koju su Nemci okupirali, nije bio istog borbenog mišljenja. Komentator BBC-ja je Engleze savetovao da budu uzdržani, mirni i da se pokoravaju okupatorskim vlastima.

„Uspeh Japana… mene učvršćuje u uverenju da se vrednost nacije ogleda više u umešnosti korišćenja poraza nego u sposobnosti da se eksploatiše pobeda.“

Pekić u Londonu (Foto: Wikimedia)

To je bio jedini Pekićev kontakt sa ovom radio-službom sve do 1985. godine. Petnaest godina nakon što se Borislav Pekić sa porodicom preselio u Veliku Britaniju započeli su razgovori između njega i Jugoslovenske sekcije BBC-ja, odnosno šefa te redakcije, Zdenke Krizman. Ideja je bila da Pekić svake druge nedelje po šest minuta zamenjuje gospodina Harisona. Ovaj put ne da poziva Jugoslovene i Jugoslovenke na oružanu pobunu protiv okupatora već da se bavi temama kojima u njegovim knjigama nije bilo mesta.

„Postoje vlade koje svoje narode lažu ne bojeći se istine, jer im ona ništa ne može; čak i da se otkrije, ništa se ne bi izmenilo. Druge su one koje svoje narode lažu, ali se istine boje, jer im se ipak ponešto može; ako se istina otkrije, nešto će se promeniti. Ako ništa drugo – vlada. Ona će nastaviti da laže. I to se neće promeniti.“

Dogovoreno je da Pekić direktno govori u emisijama, koje su svakodnevno donosile engleske, svetske i jugoslovenske vesti za slušaoce u tadašnjoj Jugoslaviji. Ugovorom je bilo predviđeno da ovaj poduhvat, koji se zvao Pisma iz Londona, bude oročen na dve godine, a bila je otvorena mogućnost da se saradnja produži pod uslovom da Pekić bude raspoložen, bude imao tema o kojima želi da govori, ali i ako bi postojala zainteresovanost slušalaca.

„Tradicija sumnje u tuđe motive, u tuđi razum, u tuđe poštenje odlika je našeg karaktera. Ona pokazuje koliko nemamo poverenje u sami sebe. Ko hronično gaji nepoverenje u druge, mogao ga je steći samo iskustvom. Kako svaki čovek o sebi najviše zna i sebe najviše poznaje, biće da je ta ružna samospoznaja osnova nazora po kojima su svi ljudi hulje. Ili da nisu samo dok s ne otkrije da jesu.“

Saradnja je nastavljena sve do 1991. godine, a tekstove koje je Pekić pisao i izgovarao kasnije su objavljeni u knjigama Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine. Sva ova pisma, ukupno 150, objavila je izdavačka kuća Službeni glasnik pod nazivom Sabrana pisma iz tuđine.

„Sistem je dobar, samo se ne sprovodi, i zato je očajan. Sada se polako uviđa da je sistem očajan i da je dobro što se ne sprovodi, inače bi postao nepodnošljiv. Njegove greške postaju najednom spasonosne.“

U Pismima iz tuđine Pekić se uglavnom bavi Britanijom, engleskim naravima, običajima, aktuelnim političkim i društvenim dešavanjima… Piše o Orvelu, migrantima, o tome koliko je važna odbrana prava i pravne države, koliko su važne građanske slobode, o kompromisima i fanatizmu. Kroz priručnik engleskim posetiocima Grčke tumači engleski mentalitet, progovara o engleskim fudbalskim navijačima kroz prizmu, tada aktuelnog, pokolja u Briselu, o pozitivnim i negativnim vestima u novinama, o sličnostima i razlikama između otrovnih pauka i činovnika, o relativnosti engleskog fer-pleja, o tome kako fudbal i kriket pomažu u razlikovanju engleskih klasa, o relativnosti korupcije i njenim blagodetima, o časnim ostavkama političara i nečasnim večnim političarima, o katastrofi u Černobilju i negiranju opasnosti, piše i o lokalnoj rubrici Odjeci i reagovanja i o tome kako se Englezi lepo šale šaljući duhovita pisma, o ulozi smisla za humor u pronalaženju posla u Britaniji što upoređuje sa političkom podobnošću koja je potrebna da bi se u Srbiji dobio posao, o tome zašto naše, a ne engleske, godine jedu skakavci…

„Rodoljublje je plemenita, lepa vrlina, sve dok ne postane nasilna i dosadna. Još je lepša ako se njom stiče ili pospešuje dobro mišljenje o narodu kome pripadamo. A najlepša je kada se ispoljava korisnim radom za svoju zemlju. Pesma je u rodoljublju, na poslednjem mestu, pogotovu ako druge narode u njoj drži kao u koncentracionom logoru.“

Iako se i u  Pismima iz tuđine bavi Jugoslavijom, Pekić  tek u Novim pismima iz tuđine zapravo počinje da upoređuje Ujedinjeno Kraljevstvo i SFRJ. U njima upoređuje odnos o pitanju prema smrtnoj kazni, odnos prema dođošima, upoređuje zdravstveni sistem, odnos prema Evropi, odnos prema nacionalnim kompleksima, odnos prema članstvu u partiji, upoređuje medijske manipulacije, upoređuje ujedinjenu Evropu i razjedinjenu Jugoslaviju, urnebesno je zabavno opisivanje kako bi Ujedinjeno Kraljevstvo izgledalo da je uređeno po našem ustavu iz 1974. godine…

„Slika anglo-srpskih odnosa nije vedra, ali je poučna. Britanija je gledala svoje interese. Mi smo se bavili dušom. Ko nam je kriv?“

U Poslednjim pismima iz tuđine Pekić se bavi aktuelnim temema, kako globalnim tako i jugoslovenskim. Dosta govori i Kosovu, Sloveniji, promenama koje se dešavaju u Jugoslaviji, demonstracijama, uvođenju višepartijskog sistema…

„Stvarna opozicija, sem perverznim političarima, nikome ne treba. Vladi smeta, opozicionarima donosi neprilike.“

Pekić u Londonu, 1974. (Foto: Wikimedia)

Za potrebe dinamike pisama Pekić je kreirao i dva imaginarna lika – tipičnog Srbina druga Živorada i tipičnog Engleza gospodina Džonsa. Kako bi teme o kojima bi pisao bile što aktuelnije inspiraciju je pronalazio u knjigama, novinama  i događajima, ali ta aktuelnost nije sprečavala i umanjivala univerzalnost priča. Iako je o ovim temama pričao pre više od trideset godina, one i dalje deluju kao da ih je pisao danas. Jedno pismo je, na primer, naslovljeno sa Zašto je Britaniji nužna, a Srbiji nije nužna opozicija ili je u pismu u kome se bavi predlogom budžeta Ujedinjenih Država Evrope za 2000. godinu predviđao da će najveći deo novca otići za preskupu i glomaznu administraciju.

„Nepostojeće pravilo je bolje od izneverenog. Zakon koji se ne poštuje štetniji je od zakona kojeg nema. Pravo koje se prezire opasnije je od prava koje ne postoji. Partija koja je na kormilo zemlje došla da ispravi sve nepravde ovog sveta, a završava ispravljanjem biografije svojih korumpiranih članova nema šta da traži u budućnosti jednog naroda, pre nego što nešto ozbiljno ne uradi sa svojom prošlošću.“

Svako pismo je prožeto prepoznatljivim humorom, duhovitim opaskama i, često, ciničnim primedbama. Psima su na trenutke neizmerno smešna i duhovita, ali nikad ne kliznu u banalnost i neki jeftin humor na prvu loptu.

„Standardni nivo u državnim školama Britanije i Jugoslavije uspeo je da promeni čak i značenje reči ’ekspert’.  Ona danas označava čoveka koji je u svim stvarima izvan svoje uže struke idiot, a u struci uzorna neznalica.“

Takođe su, kao i u autobiografskim knjigama koje su nastajale u istom periodu Godine koje su pojeli skakavici, u Pekićevim pismima prisutne i tada aktuelne zablude i predrasude vremena koje su delili, ako ne svi, onda makar intelektualni krugovi bivše Jugoslavije.

„Evropa nema vere u naše sposobnosti da živimo u demokratskom društvu. To je jedan od razloga njenog otpora da joj se pridružimo. Ako mi sami dajemo do znanja kako demokratijom ne umemo da rukujemo, da se u njoj ne snalazimo, da stoga i nije potrebna, čak i da ona nije u našem nacionalnom interesu, šta od drugih očekivati?“

Sabrana pisma iz tuđine nisu samo svedočanstvo jednog vremena, jedne zemlje i jednog čoveka, već su vanvremenski komentari koji su i dalje aktuelni i koji mogu da se čitaju kao da su danas napisani.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts