Milan Miki Aranđelović je već deceniju (ili tu negde) aktivan na našoj književnoj sceni. Ono što je posebno zanimljivo u vezi sa ovim autorom jeste da je pronašao svoju nišu i da se specijalizovao za pisanje naučno-fantastičnih satira u kojima kombinuje humor, društvenu kritiku i smišlja vizije krajnje iščašenih budućnosti koje nas, možda, vrebaju iza ugla.
Svoj prvi roman, Labudoliki paunovi moraju umreti, Aranđelović je, pod pseudonimom Neverovatni Miki, objavio 2013. godine, nakon čega su usledili romani koje je potpisao svojim pravim imenom: Balada meda i krvi (2016), U.S.A. (2019) i, najnovije i sasvim moguće njegovo ponajbolje i najzaokruženije delo, Sanjaju li androidi radnička prava? (2021). Sve ove knjige, objavljene od strane manjih/malih izdavača ili u privatnom aranžmanu, nisu izazvale veću pažnju čitalaštva. To, uostalom, ne treba da čudi. Ako ćemo iskreno, prosečan čitalac u Srbiji nije naviknut na ovu vrstu proze. Kombinujući Domanovića i Dika, društevenu satiru i distopijske vizije budućnosti, Aranđelović stvara veoma specifičan književni tekst koji će za većinu biti previše gust i zahtevan, s tim da će se, srećom po autora, naći i oni koji će znati da uživaju u ponuđenom.
Kada govorimo o dosadašnjem opusu Milana Aranđelovića, najbolje je krenuti od onog što je najnovije. Sanjaju li androidi radnička prava? je zapravo roman o našoj sadašnjosti ispričan kroz distopijsku viziju budućnosti. Pripovedajući o onome što će tek doći, Srbiji i svetu u kome androidi postaju ključni faktor političkog i društvenog života, Aranđelović zapravo daje sliku i priliku naših današnjih problema.
Taj novi svet donosi podelu stanovništva na „strojeve“ i „homiće“ – ovi prvi su androidi, veštačka inteligencija, a ovi drugi, uključujući i Šerija Načeta, glavnog lika romana, homosapijensi – ljudi od krvi mesa koji se u tom novom svetu smatraju građanima drugog reda i nemaju prava glasa. Sve se okreće i menja, pa tako u svetu futurističkom svetu Androida izbeglice iz Afrike i Azije postaju starosedoci naše prestonice i nastanjuju devastiran Beograd na vodi. Beogradski metro konačno postoje stvarnost – s tim da vrši transport iz dimenzije u dimenziju, iz jednog vremenskog perioda u drugi. Skadarlija postaje postaje kvantna crvotočina u kojoj se prepliću ono što je bilo, što jeste i što će biti („kvantočina“ koja, na primer, spaja Čiča Iliju i Tiku Stanića). I tako dalje. 
Sve je moguće i ništa nije kao pre, a, opet, sve deluje tako poznato i blisko. Anranđelovićeva kritičarska žaoka je, sasvim je jasno, zapravo zarivena u vremenski period u kome je roman nastao, ovo naše vreme koje živimo i trošimo.
Glavni junaci Šeri Načet (što je, naravno, naklon jednom od Aranđelovićevih učitelja – nikada prežaljenom Teriju Pračetu) i Lazara Hrebeljanović (Aranđelović jednostavno voli da provocira) udružuju snage kako bi razotkrili anomaliju koja može da iz korena protrese svet u kome žive. Plaćenik i (h)aktivistkinja tako biju svoju ljutu bitku dok im nepresušni niz živopisnih epizodnih likova u tome pomaže ili ( još češće!) odmaže. Zabavna je to književna vožnja iako, zbog oblilja podataka i ukrasa svih vrsta, zahteva potpunu čitalačku pažnju što je ideal koji se u današnje vreme prelistavanja i „brzog čitanja“ sve teže postiže. Roman je kratak ali „nabijen“ pričom i informacijama. Uz SF i satiru, Aranđelović u romanu koristi i postulate kriminalističkog žanra i horora, mada, naravno, prilagođene krovnoj intenciji.
Roman Sanjaju li androidi radnička prava? treba istovremeno shvatiti i ozbiljno i neozbiljno. Svet koji Aranđelović stvara jeste preteran u svim svojim aspektima i suštinski apsurdan, a opet, kada se sve to šarenilo i mnoštvo razgrne, ispod toga se se sasvim jano vidi kritika aktuelnog trenutka. Pisac nikoga ne štedi i britkim satiričnim mačem rado zamahuje i seče. Na meti su pre svega političari (ovi aktuelni, dati kroz prizmu onih „budućih“), ali i sistem u celini, sa svim njegovim potporama, uključujući policiju, pravosuđe, medije, crkvu… Sve to sa Velikim Šrafom koji više od svega drugog voli da pobeđuje na izborima i Velikom Strojarnicom koja upravlja svim životima u tom svetu. Uz navedeno, tu su i brojne popkulturne refenece, omaži ili kritike na račun aktuelnih pisaca i drugih stvaralaca. Pripovedanje je brzo i ekonomično, stalno se nešto događa u tom ludom, karikaturalnom svetu, tako da treba vremena da čitalac pohvata sve konce (ili većinu) kako bi se snašao u ovoj iščašenoj budućnosti – ali trud vredi uložiti. Pored toga što nemilice kritikuje i provocira, Aranđelovićev roman istovremeno i zabavlja – što je veoma važan aspekt, neophodan kako bi priča imala potrebnu pitkost i kako se ne bi svela na pamflet.
Piše: Đorđe Bajić
Knjigu možete kupiti na sajtu DELFI knjižara >>>
