Roman Emanuela Bova o sazrevanju junaka


Na prvi pogled čini se da se roman Arman Emanuela Bova, koji je u prevodu Bojana Saviće Ostojića objavila izdavačka kuća Službeni glasnik, ne nastavlja na njegov uspešni prvenac Moji prijatelji (isti prevodilac i izdavač).

Za razliku od usamljenog Batona Viktora koji, u prvom romanu, po svaku cenu želi da se sprijatelji sa nekim, bilo kim, i koji živi na ivici bede čekajući invalidninu, u romanu Arman junak naslovnog imena je pristojno skućen u domu postarije udovice Žane i neprekidno okružen ljudima.

Ipak, dok čitamo ovu pripovest ne možemo da se oslobodimo utiska da je u pitanju, makar duhovni, nastavak koji započinje tamo gde je prethodna priča stala.

Iako okružen ljudima, Armanova nesigurnost ga gura u povodljivost. On gotovo gubi sopstvena svojstva i ponaša se u skladu sa očekivanjima drugih kako bi ih sačuvao oko sebe.

Osuđen je da tumači tuđa ponašanja i prohteve kako bi se prilagodio njima i, na taj način, izbegao usamljenost i samoću.

Zbog ovoga Armanova ličnost sve više „bledi“. Sa svakim povinovanjem drugima on gubi sopstvo.

Fantastično dopadljiv je i način pripovedanja gde sve što znamo (ili ne znamo) otkrivamo iz ugla samog pripovedača, odnosno njegovog tumačenja i shvatanja sveta. Tuđe motive i ponašanja vidimo samo kroz subjektivnu prizmu glavnog junaka koja ne mora da bude tačna. Klaustrofobično smo zatvoreni u Armanovom svetu što tumačenje prave stvarnosti postaje prava zabava za čitaoce.

Autor nam takođe, tek „na kašičicu“, a ponekad ni toliko, otkriva svet u kome živi naš junak. Da bismo otkrili neke detalje biće potrebno da dobrano zagazimo u čitanje ove pripovesti.

Igrajući uloge koje se očekuju od njega Arman mora da doživi katarzu kako bi sazreo i uzeo svoju sudbinu i ličnost u svoje ruke. Ovo je roman o tome. O odrastanju, sazrevanju, sticanju slobodne i nesputane ličnosti.

ČITAJTE  Miloš Crnjanski i Stanislav Krakov ponovo u Beogradu

Zanimljivo je da je Emanuel Bov, iako slavan u međuratnom periodu, posle Drugog svetskog rata bio zaboravljen i to ne samo zbog vrednosti novog doba koje je nastupilo, već i zbog toga što je Bov, u svojim delima, insistirao na kritici držanja Francuza tokom nacističke okupacije. Intelektualci na čelu sa Sartrom nisu bili  spremni da prihvate kritiku na svoj račun i gledanje na Pokret otpora za skepsom i zadrškom. Možda je za to što je Bov posle rata pao u zaborav kriva i njegova udovica koja je od izdavača tražila basnoslovne sume za objavljivanje njegovih dela.

Pročitajte i prikaz knjige Moji prijatelji: Emanuel Bov – šarmantni spoj Čarlija Čaplina, Bastera Kitona i Samjuela Beketa

Sve u svemu, za ponovno buđenje interesovanja za Bovova dela „kriv“ je jedan Austrijanac – Peter Handke. On je 1981. godine preveo na nemački i objavio roman Moji prijatelji. Oživljanje Bova u nemačkom govornom području, dovešće do ponovnog rasta interesovanja za njegova dela i u Francuskoj.

Takođe je zanimljivo, kako nam u svom sjajnom pogovoru otkriva Bojan Savić Ostojić, da je prvi prevod nekog dela Emanuela Bova na južnoslovenske jezike bio sa kriminalističkim romanom Umorstvo Suzy Pomier 1937. godine u izdanju Univerzalne knjige iz Zagreba.

Piše: Milan Aranđelović