„Krive su zvezde“ je roman koji prati avanture Bele, definitivno mentalno zaostale, prosečne tinejdžerke koja se zaljubljuje u isto tako prosečnog vampira iz komšiluka. Ne, nije. „Krive su zvezde“ je roman o dečaku čarobnjaku koji sa svojim ortacima vešticama i čarobnjacima slave Božić, rođenje božijeg sina u čije ime se spaljuju veštice i čarobnjaci. Ne, nije. Zato i ne znam zašto baš svaka kritika, prikaz, najava knjige/filma „Krive su zvezde“ počinje sa ‘Ne, ovo nije knjiga sa vampirima’, a negde tokom teksta se navede da nije ni knjiga o dečaku-čarobnjaku. Odnosno znam. Razlog za ovo je taj što „Krive su zvezde“ jeste roman o Beli i Edvardu, zato je tako važno da se naglasi da to nije to, da bi publika kojoj su namenjene ovakve ‘cakane’ knjige znala da ih razlikuje. Toliko je mnogo različitih potpuno istih priča o zaljubljenim tinejdžerima koje se razlikuju samo po… Hm.

„Krive su zvezde“ je romantična priča o magičnoj ljubavi marketinga i novca. Fenomen konekcije između para i romana „Krive su zvezde“ predstavlja iznenađenje samo za one koji ne znaju ništa o Džonu Grinu, autoru ove uspele zbirke patetike. Pre nego što je napisao „Krive su zvezde“ on je već bio poznati pisac za mlade (Desanka Maksimović što bi mi ovde u Srbiji rekli) i, što je još važnije, etablirana internet zvezda. Ovde dve karijere Džon gradi još od 2007. godine kada je zajedno sa bratom Henkom oformio “Vlogbraders”, kanal koji je iznedrio 11 onlajn serija i koji na Jutjubu prati preko dva miliona ljudi. Vlogbradersi su se bavili veoma važnim temama poput one o tome kako žirafe vode ljubav, kako se muvaju devojke (nema ništa o šarmiranju žirafa ili žirafona) i o, naravno, dečaku čarobnjaku Hariju Poteru.

U trenutku kada se očekivalo da „Krive su zvezde”, njegov šesti roman, izađe iz štampe, Grin je uz sebe već imao veliku zajednicu vernih fanova formiranih oko njegovih prethodnih romana, ali i oko video-bloga, koji su sebe nazvali ‘nerdfighters’. Nerdfightersi su klinci, amerikanci koriste izraz ‘štreberi’ mada su štreberi nešto drugo, nabeđeni klinci koji za sebe misle da su mnogo pametni jer se ponašaju intelektualno. To su oni šesnaestogodišnjaci koji sebe smatraju jako pametnim jer su pročitali CELOG Stepskog Vuka, a počeli su i Sidartu (ali su odustali jer je to ‘previše intelektualno’). Barem su to bila moja iskustva tokom odrastanja u Srbiji, ali kako vidimo po video blogu ove pohlepne braće američki ogranak ‘nabeđenih’ ne čitaju Hesea već Džoanu Rouling i filozofske rasprave o seksu među žirafama.

U toj atmosferi izgradilo se očekivanje novog Grinovog romana koje je knjigu „Krive su zvezde“ postavilo na prvo mesto na “Amazonu” i to šest meseci pre nego što je knjiga izašla iz štampe. Nakon što se to konačno desilo, Grina nije mrzelo da svojeručno potpiše svih 150.000 primeraka knjige iz prvog tiraža, što je trajalo 10 nedelja i zahtevalo fizikalnu terapiju za rame desne ruke, ali se na koncu, ako računamo u dolarima, isplatilo.
Iako roman „Krive su zvezde“ nije priča o vampirima ona ipak jeste horor. Bljutava priča o dvoje tinejdžera koji se zaljubljuju jedno u drugo i koji samo traže romantično mesto za sebe koje će kasnije da bude oslikano u filmu u divnim scenama od kojih će da pravimo promotivne trejlere nije najveći horor ovog romana. To je samo patetika. Kao i sama činjenica da glavni protagonisti ove priče imaju kancer od koga će uskoro da umru ne čini od ove knjige strašnu stvar za čitanje. Ovo možemo da zahvalimo autoru koji je našao načina da o raku od kojeg obolevaju tinejdžeri priča sa lakoćom kao da se radi o običnom vampirizmu i vukodlaštvu. Zaljubljeni vampiri ili zaljubljeni bolesnici, autoru romana je svejedno. Njemu je važna ljubav, jer ljubav prodaje knjigu i od knjige pravi film koji razbija na blagajnama. Cilj nije umetnost već naplata svake suze. A suze su suze, nije bitno da li ih izmuzemo od priglupe publike ili Stivena Hokinga. Suze niti smrde niti imaju IQ, naročito kada se konvertuju u devize i ušuškaju u banci.
Ono što je stvarno strašno u ovoj knjizi, nevezano za želju autora da iskoristi empatiju i sažaljenje ljudi prema bolesnima da bi zaradio pare, jeste način razmišljanja i života svih junaka u romanu. Svi junaci koji su pripadnici američke srednje klase sa srednjeg zapada, veruju u Boga, blagi humor na nivou lakih pošalica na nivou Miće i Aćima i za koje je Sunđer Bob rasadnik montipajtonovske duhovitosti provejava dijalozima, kvazi- intelektualizam glavnih junaka (koji čitaju samo jednu ‘pametnu’ knjigu. Zvuči poznato?) samo su pozadina i kulise za odigravanje ovog petparačke priče strave.

Glavna poruka romana koja može da se nasluti između redova otužne patetike jeste ta da su ljudi dobri i savršeni, a da je priroda zla. Eto, svi oni čine najbolje što mogu, čak dozvoljavaju i dobrom Bogu da im se nađe u najtežim trenucima, ali zla priroda je poslala kancer od koga se umire. Da je živa prirodi bi trebalo da se sudi za ratne zločine u Hagu i Nirnbergu, nikako predobrim ljudima koji su najčešće u ime dobrog Boga malo genocidisali po svetu. Kako bi tek delovala ideja da je sam dobri Bog poslao kancer na ljude jer nas voli i jer na taj način, kroz iskušenje on nama šalje poruku svoje bezgranične ljubavi i dobrote. Naravno, ovoga nema u ovoj intelektualnoj knjizi za mlade intelektualce u kojoj svi verujemo u Boga bez upita. Dobrog Boga. Priroda je zla. Mada je koncept dobra i zla rezervisan za čoveka, dok je priroda lišena toga. Ona je jednostavno neosetljiva, bezosećajna, ali nikako ne može da bude zla. Ljudi i konstrukcije ljudske fantazije poput Boga ili Kapetana Amerike mogu da budu dobri ili loši. Priroda je neosećajna.

Savršeno je oslikano američko licemerje u epizodi kada jedan od junaka opisuje svoju bivšu devojku kao problematičnu „…jer ona nije imala filtere između misli i izgovorenog…“. Strašno. Zamislite tu lažljivu vešticu koja je pričala ono što stvarno misli, a ne ono što bi ljudi voleli da čuju od nje i što smatraju da je prikladno da se izgovori? Ta ista devojka je stvarno imala probleme jer, kako kaže njen bivši dečko na jednom drugom mestu ona nije našla „društveno prihvatljive načine da se izbori sa besom“. Zato je tu devojku društvo jednostavno izolovalo i pustilo da umire sama tako iskrena i besna. To su ti dobri ljudi iz romana. I oni zaista veruju za sebe da su dobri. Rekao sam vam da je u pitanju horor.

Naravno, najveća dilema zaljubljene tinejdžerke koja umire od raka jeste kako da momku koji joj se sviđa da Onu stvar, a da ne ispadne sponzoruša i laka dama. Tako da na ove probleme i dileme otpada trećina radnje romana. Autora baš briga što je u pitanju devojčica koja umire, bitno je da ona nađe neku mentalnu konstrukciju u svojoj glavi kojom će da opravda sasvim prirodnu želju. Dobro, već smo iz ovog romana naučili da je priroda zla i da bi je trebalo obuzdavati, ali svaka zaljubljena tinejdžerka ima pravo na poslednju želju.

Druga poruka romana krije se iza autorovog podlog podilažnja svojoj kvazi-intelektualnoj publici uveravajući ih da su oni u pravu, a ne neki tamo intelektualci. Odnos glavne junakinje romana, Hejzel i njenog omiljenog pisca Pitera fon Hautena pokazuje kako su američke šesnaestogodišnjakinje mnogo pametnije od odraslih ljudi, naročito od intelektualaca koji zapravo truju svet svojim teškim i gorkim mislima umesto da pravilno rezonuju svet i smisao života izražen u citatima na tumbl-u i ostalim kratkim formama. Nije baš jasno kako je Hejzel nadvisila Hautena, zato što pisac nije želeo da optereti svoje pametne čitaoce nekim tamo komplikovanim dijalozima ili radnjama, ali ono što je bitno je da je Hauten i njegov negativistički pogled na život poražen. Pobedile su pozitivne misli koje, kako što svi mi znamo, završavaju fakultete bez učenja, stvaraju trbušnjake bez zdrave ishrane, leče kanc…ups!
Najbolji delovi knjige, postoje i oni, jesu oni koji su ‘pozajmeljeni’ od drugih autora, malo izmenjeni, prepravljeni da bi dali utisak originalnosti. A čak i to je svedeno na ‘lake note’ Malog princa i Galeba Džonatana Livingstona.

Ovaj roman je sledila i filmska adaptacija što je i bio cilj ovog lukrativnog biznisa zaogrnutog u formu umetnosti i empatije. Zabavno je da je kvalitet filma ocenjen milionima dolara koje je zaradio. Na taj način se vrednuje sedma umetnost danas. Posebno je simpatično činjenica da se vrednost filma upoređuje sa zaradom nekog novog SF-a sa Tomom Kruzom. Autor knjige je izrazio pohlepnu želju da adaptacija njegovog dela zaradi više para od filma sa Tomom Kruzom jer bi to, kako autor u duhu intelektualizma u kojem je i pisao roman, „bilo kul“. Inače taj film sa Tomom Kruzom je pristojan i veoma dobar.

Deca koja su učila slova čitajući o zaljubljenim vampirima i depiliranim vukodlacima su malo porasla i sazrela za zrela dela poput romana „Krive su zvezde“, a kada skroz porastu i dostignu duhovnu i intelektualnu zrelost čitaće kuvare tenisera i ispovesti pevačica.

Autor: Milan Aranđelović

Tekst je prvi put objavljen u Bookvaru broj 10, 10. oktobar 2014.

Comments

comments

Related Posts