Poređavši pet pripovedaka hronološki tako da obuhvate dobar deo dvadesetog stoleća, te smestivši ih u različite države i gradove, Arsenijević je provukao tezu iskazanu u naslovu, ali ju je pokazao kroz, da tako kažem, male stvari, odnosno intimne, porodične priče. Samo je sudbina Petra Buhe, alias Pitera Flija, okončana u velikom istorijskom događaju kakav je Drugi svetski rat

Zrelost jednog autora, odnosno autorke ogleda se u suverenom vladanju temom i izrazom, u pravilnom, gotovo klasičnom odmeravanju onoga što je predmet komunikacije sa čitaocem, od preciznog i planskog izdavanja knjiga i konačno od promišljenog nastupa u javnosti. Ako je do romana Predator Vladimir Arsenijević bio u svojoj ranoj fazi u kojoj se tražio, onda se od ove knjige njegovo pisanje stabilizovalo i četiri izdanja njegove dosadašnje zrele faze: Predator, Jugolaboratorija, Minut i Let, iako žanrovski različita, jasno ukazuju na to šta od njega čitalac može da očekuje, odnosno da bude sasvim ubeđen da ga knjiga ovog autora ne može razočarati. Može da mu/joj se svidi manje ili više, ali je nivo postignut i sada je pitanje samo ličnog ukusa.

Interesantno je da je Ovo nije veselo mesto prva zbirka pripovedaka Vladimira Arsenijevića, iako su roman Predator mnogi doživeli kao priče, propustivši da vide sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Takođe, zanimljivo je da se ovoj formi pisac obraća tek u svojoj devetoj knjizi. Naime, kratka priča se često nalazi u beležnicama onih koji počinju da pišu, a kada se proslave obično odmah izglancaju ono što su čuvali tolike godine. Sumnjam da je Arsenijević ove priče toliko dugo krio po fijokama, već se radi o tekstovima koji su očigledno nastajali s namerom da budu objedinjeni u knjizi priča.

Zbirku otvara priča o Petru Buhi, Piteru Fliju, jednom od likova koji je kao sporedan protrčao kroz prethodni roman Let i ostavio jedan tematski rukavac otvorenim. Ipak, Arsenijević se poigrava sa narativnom formom i odustaje od klasične kojom se odlikovao roman u kojem je Petar Buha statirao, te čitavu priču smešta u izmišljeni članak sa wikipedije. Pored enciklopedijskih podataka kojima se razjašnjava sudbina jednog od pionira stripa u Jugoslaviji, u priču su uključene i tri epizode stripa koje je radio Piter Fli. Stvarajući ozbiljnu paralelu između biografije strip autora i njegovog dela, Arsenijević na pravi način otvara zbirku u kojoj se upravo tematizuje ova izmeštenost, odnosno činjenicu da veselih mesta, ali ni veselih vremena nema. Baveći se trivijalnim žanrovskim obrascem u prepričavanju strip epizoda Flijevog junaka Džona Tejlora i njegovog pomoćnika Bele Strele, pisac uspeva da gradira sopstvenu temu i na taj način trasira put dubljem značenju koje se da iščitati iz biografije strip pionira i posvećenika.

Druga priča u zbirci Song to Mr G. fikcionalizuje susrete između Boba Dylana i Woody Guthrieja koji su se događali u psihijatrijskoj bolnici Grejston u Nju Džersiju. Priča je ispripovedana iz perspektive medicinske sestre Rebeke Beki Rodžers i ovako odabrana pesrpektiva omogućava Arsenijeviću da istorijskim činjenicama da onu nijansu koja mu je bila potrebna, odnosno da progovori o postojanju tinjajućeg fašizma i antisemitizma koji postoji među krutim konzervativnim belim prezbterijancima. Bez obzira na činjenicu što je muzka na koncu dotiče i što je sitni kovrdžavi mladić uspeo da oraspoloži kako njenog omiljenog pacijenta, tako i nju, ona ostaje oprezna i verna svom bogu.

Meni omiljena priča u knjizi je “Crocodiles”. Ovo je autobiografska priča iz Arsenijevićevog londonskog perioda. U stvari, ona govori o porodičnom nasilju i načinu, odnosno (ne)mogućnostima da mu se suprotstavimo. Odlično nijansirana, vešto uspevajući da dočara teskobu u kojoj se narator i protagonista nalazi kroz metaforu numere “Crocodiles” grupe Echo and the Bunnymen, pripovetka se tematski sasvim uklapa u ono što nam čitava zbirka poručuje. Poređavši pet pripovedaka hronološki tako da obuhvate dobar deo dvadesetog stoleća, te smestivši ih u različite države i gradove, Arsenijević je provukao tezu iskazanu u naslovu, ali ju je pokazao kroz, da tako kažem, male stvari, odnosno intimne, porodične priče. Samo je sudbina Petra Buhe, alias Pitera Flija, okončana u velikom istorijskom događaju kakav je Drugi svetski rat. Ričard i njegova majka Sabina između kojih dolazi do incidenta u priči “Crocodiles”, Dilan i Beki Rodžers, bezimeni par supružnika u priči “Svripost”, ili sudbina korejske istoričarke umetnosti Park Sun-hi koju nasmrt prebijaju beogradski skinheadsi deo su istorijske svakodnevice, onog pejzaža nasilja u kojem se i danas krećemo potpuno nesvesni njegovog postojanja. Arsenijević se, kao i u svojim prethodnim knjigama, služi metaforom koja mikro događaj pretvara u priču o našem postojanju, a ono, složimo se sa njim, uopšte nije veselo, ni u jednom mestu, ni u jednom vremenu.

Knjigu zatvara pripovetka Minut i ako ima šta da se zameri ovoj knjizi, onda je to uključivanje jednog autonomnog umetničkog dela u knjigu koja bi i bez njega funkcionisala sjajno. Naime, Minut se pojavio kao zasebno izdanje, istina u veoma maloj izdavačkoj kući, ali je upravo tamo saradnja dva umetnika, pisca i dizajnerke i slikarke Valentine Broštean dobila svoj adekvatan izraz: radilo se o znatno luksuznijem izdanju nego što su Lagunina štampa i povez. Jasno mi je da je ta knjiga ostala relativno nevidljiva, s obzirom na distrubuterske mogućnosti malog novosadskog izdavača, ali je prilagođavanje montaža i ilustracija novom formatu i njihov otisak na nekvalitetnoj hartiji upropastio ozbiljan rad. To naravno tekstu nije smetalo, ali Minut nije samo tekst.

Očigledno je da je komercijalizacija neminovna i sa tim se moramo suočiti, iako ne i pomiriti. Ona, međutim, nije uticala na kvalitet tekstova u ovoj knjizi koji su pokazali još jednom da je Arsenijevićevo mesto u vrhu srbijanske proze neupitno.

Autor: Vladimir Arsenić

Izvor: e-novine

Comments

comments

Related Posts