Knjiga-prozora„Knjiga prozorâ“ je poezija oslobođena narativnosti u onoj meri koliko se to može, bez obzira na vremenske planove, bez obzira na našu potrebu za tim faktorom koherencije, za zajedničkim imeniteljem za kojim neprekidno tragamo. Biti jedno sa svetom, što je cilj koji svako od nas na izvestan način priželjkuje, postiže se prepuštenošću njegovim ćudima, odnosno prihvatanjem stanja stvari, što nužno ne znači odbranu statusa quo, već samo jednu, ako tako mogu da kažem, višu pomirenost koja u sebi sadrži svest o sebi, o onom jedinstvu vremena u sopstvu o kojem je Eliot pevao na početku Četiri kvarteta

Postoje knjige koje plene svojom jednostavnošću, svedenošću izraza, nedogađanjem, metafizikom tišine i nepokretnosti, strašću koja se sakriva iza pogleda i/ili detalja. One su retke jer su pokušaji da se ovaj, uslovno rečeno zen-budistički, pogled na svet lažira, da se isfolira, mnogostruki. Konačno, razlika između „originala“ i „imitacije“, između istinskog doživljaja i njegovog prepričavanja vrlo je tanka, porozna, a njeno uspostavljanje zavisi od poverenja između čitaoca i teksta. Ono s jedne strane zavisi i od odnosa koji imamo prema autoru/autorki, odnosno od ubeđenja da on/a nije sposoban/na za laž, za foliranje. S druge, prihvatanju teksta kao autentičnog doprinosi strogost, odnos prema jeziku i imaginarijumu u koji on sam sebe postavlja. Duge senke kratkih pesama poslednja zbirka Ibrahima Hadžića odličan je primer gde je sve u saglasju: doživljaj koji pesme izazivaju, pesnički habitus i kreativna strogost s kojom se pristupa tekstu. Zbog svega toga, čitalac ne može, a da ne oseti gotovo metafizičku prožetost između teksta i života, odnosno da dosegne onaj Ingardenov četvrti nivo doživljaja književnog dela.

Na sličan način funkcioniše i Knjiga prozorâ Semezdina Mehmedinovića (Fraktura, 2014). U pitanju je svojevrstan nastavak odličnog Autoportreta s torbom koji, kao i prethodna knjiga, kombinuje crtež i tekst. Međutim, postoje najmanje dve značajne razlike. Dok je u Autoportretu crtež po pravilu bio izveden linijama, dotle je u Knjizi prozorâ često kombinovan sa bojom. Što se teksta tiče, u potonjoj knjizi nalaze se i stihovane forme, dok je u prethodnoj bilo reči mahom o lirskim proznim zapisima. Ove formalne razlike uspešno ilustruju i sadržinske. Naime, Autoportret s torbom bavio se istraživanjem sopstvene smrtnosti nakon što je pesnik imao zdravstvenu, životnougrožavajuću krizu. U tom smislu su tekstovi iz te knjige bili mahom sinhronijski, posvećeni trenutku i inspiraciji sopstvenog nastajanja. U Knjizi prozorâ gledište je nešto drugačije – neprekidno je prisutna dvostruka ekspozicija koja prepliće sadašnji i prošli trenutak, te su tako prozori iz naslova u stvari ilustracija za taj dvosmerni pogled. Ovako konstruisana i zamišljena, Knjiga prozorâ, u stvari, pokušava da odgovori na pitanje „ko sam ja?“ jer postoji ta potreba da se pogledom u prošlost uoči (dis)kontinuitet identiteta, odnosno (ne)prekid u sopstvu. Tako se prošlo Ja može, ali i ne mora percipirati i kao Neko Drugi i ta začuđenost, da je iz onog što je bilo nastalo ono što jeste, jedan je od glavnih unutrašnjih pokretača ovog teksta, ona mu daje dinamiku i dramaturgiju. S njom u vezi je i boja koja naglašava sa-vremenost, pokušava da bude veran svedok onoga što se vidi i što se događa. Njeno mestimično pojavljivanje kao da naglašava taktilnost predmeta i ljudi, kao da naglašava njihovu životnost i sa-postojanje, bez obzira da li oni pripadaju prošlosti ili sadašnjem trenutku.

Ta neodlučnost ili dvostrukost pogleda ka prošlosti i sadašnjosti povremeno se prevazilazi čistom čulnošću koja kao da je oslobođena vremena. Naravno, to je iluzija, teorijska varka jer se prošlosti nikada ne oslobađamo, ona je sa nama uvek, posebno u književnosti. Sama ideja teksta neminovno je povezana sa nečim što je bilo, makar kao činjenica da nije moguće istovremeno, u sadašnjosti, pisati i čitati – nešto mora najpre da bude napisano, da bi bilo pročitano. Ipak, ako pogledamo zapis o trešnjama: „trebalo bi dati // Nobela // onome // ko je izmislio // trešnju“ koji je uparen sa crtežom tri jedre trešnje – u kombinaciji nijansi crvenog, belog i zelenog, jasno je da se radi o čulnosti koja je oslobođena seksualnosti, oslobođena Drugosti, usmerena na bezinteresno uživanje, ako mi je dozvoljeno da (pogrešno) upotrebim kantovsku sintagmu. Ipak, to je samo cezura u tkivu stvarnosti koja je opterećena vremenom i ne može da ga se oslobodi. Drugim rečima, samo neko ko je pro-živeo (ovoga puta ne u smislu temporalnosti, već iskustva) može rečenicu o trešnjama da pretvori u poeziju, odnosno može od pogleda da načini stihove.

I još, svaka potraga za „dubljim smislom“ koja nas odrasle u evro-anglosaksonskoj tradiciji neprekidno tera da zavirujemo iza tekstova, da tražimo analogije i metafore, da istražujemo značenja, bez obzira što do njih nećemo stići, za Mehmedinovićevu knjigu ne vredi. Zbog toga je ona, bez obzira na zarobljenost u vremenskom, čista pojavnost, začuđenost nad i pred životom kroz tekst i crtež. Ona je poezija oslobođena narativnosti u onoj meri koliko se to može, bez obzira na vremenske planove, bez obzira na našu potrebu za tim faktorom koherencije, za zajedničkim imeniteljem za kojim neprekidno tragamo. Biti jedno sa svetom, što je cilj koji svako od nas na izvestan način priželjkuje, postiže se prepuštenošću njegovim ćudima, odnosno prihvatanjem stanja stvari, što nužno ne znači odbranu statusa quo, već samo jednu, ako tako mogu da kažem, višu pomirenost koja u sebi sadrži svest o sebi, o onom jedinstvu vremena u sopstvu o kojem je Eliot pevao na početku Četiri kvarteta.

Ovakvu knjigu nije moguće isfolirati, ona prosto nema ambiciju da promeni svet, lišena je taštine, ona se pred čitaoce otvara kao datost, kao fenomen spreman da se postvari kroz čitanje, ali poptuno neuznemirena njime. Na vama je da li ćete uživati ili ne i u tome je njena najveća magija. Ona je savršeni ukras na tkanju sveta, ne utiče na njegovo funkcionisanje, ali bez nje on jednostavno nije isti.

Piše: Vladimir Arsenić

Izvor: e-novine

Comments

comments

Related Posts