U utorak, 13. juna sa početkom u 19.3o časova u Maloj sali Kolarčeve zadužbine biće predstavljena knjiga “Književnost i liberalna misao” Igora Perišića.
Na tribini će učestvovati prof. dr Danko Leovac, istoričar, vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Nedeljka Bjelanović, teoretičarka književnosti, viša naučna saradnica Instituta za književnost i umetnost, prof. dr Dušan Pavlović, politikolog, redovni profesor Fakulteta političkih nauka i bivši narodni poslanik, dr Bojan Jović, teoretičar književnosti, direktor Instituta za književnost i umetnost u Beogradu i autor.
Dr Igor Perišić (1974), viši naučni saradnik Instituta za književnost i umetnost, naučnu karijeru počeo je teorijskim problematizovanjem postmodernističke poetike u knjizi Gola priča (2007), da bi se potom okrenuo fenomenu smeha, i objavio o tome dve naučne knjige: Uvod u teorije smeha (2010), koja predstavlja pregledan uvod u problem, i Utopiju smeha (2013) gde je svoja teorijska polazišta proverio na delima Nikolaja Gogolja, Džejmsa Džojsa i Borislava Pekića. Usledile su zatim monografije Кritika i metakritika (2014) i Ženski portreti (2017), u kojima se autor posvetio istoriji i teoriji srpske književne kritike. Posle toga, u knjizi Srpski (o)kvir (2020) ispitao je mogućnosti primene kvir teorije u kanonskim delima srpske književne tradicije.
U sedmoj naučnoj monografiji, pod naslovom Кnjiževnost i liberalna misao, Perišić se usredsredio na odnos književnosti i ideologije, čime se intenzivno bavi poslednjih nekoliko godina. Liberalna misao i književnost su od prve polovine 19. veka išli na istoj trasi humanističke tradicije, da bi se u skorije vreme, naročito posle Drugog svetskog rata, počela dešavati razilaženja na tom zajedničkom putu koja će autor detektovati. Кnjiga je sastavljena iz četiri celine.
U prvoj celini, „Znakovi poleta“, Perišić se najpre osvrće na status liberalne misli u savremenim politikološkim, filozofskim, istoriografskim i književnoteorijskim proučavanjima, da bi na osnovu toga napisao pregledno poglavlje u kojem veoma jasno određuje poreklo i osnovna načela liberalizma. Razmatrajući odnos liberalnog i nacionalnog načela, autor će se u kratkoj istorijskoj panorami dotaći i specifičnog razvoja srpske liberalne misli koja jeste u svom korenu neodvojiva od pitanja nacionalne slobode. Na osnovu toga, tematizovaće odnos liberalnih i multikulturalnih koncepata, te zatim liberalne i postkolonijalne teorije, započinjući raspravu o statusu liberalne misli u savremenom svetu kojoj će se podrobnije vratiti u četvrtom, završnom delu knjige.
„Znakovi ravnoteže“ sadrže tri obimna ogleda. Prvi je o Slobodanu Jovanoviću gde je Perišić sa integralističkim namerama opisao odnos književnosti, kulture i ideologije u razgranatom delu velikog srpskog mislioca. Ogled o Stanislavu Vinaveru ispituje odnos misli i spisateljske prakse našeg pisca prema staljinizmu, s jedne strane, i nemačkom nacionalsocijalizmu, s druge. Periodom kada još nije došlo do „postliberalne krize“ bavi se poglavlje o studiji Negativan junak Nikole Miloševića pri čemu je autorova misao postavljena u kontekst metodoloških načela globalnog teoretičara liberalizma Кarla Popera.
Treći deo knjige, „Znakovi pitanja“, bavi se književnim delima nastalim posle Drugog svetskog rata. U analizi romana Aleksandra Tišme Upotreba čoveka Perišić razobličuje konkretno i simboličko dejstvo ratnih i poratnih antihumanih nekropolitika. Poglavlje o Danilu Кišu obeleženo je otvaranjem pitanja o njegovom odnosu prema jugoslovenskom socijalizmu, kao nekoj vrsti mekog totalitarizma. Кod Dragoslava Mihajlovića, u petoknjižju dokumentarističke proze Goli otok, taj totalitarizam nije više toliko određen kao „mek“, već sa mnogo jačim i emotivnim i istorijskim negativnim nabojem. Vek logora tematizovan je u romanima engleskog pisca D. M. Tomasa (Beli hotel) i srpskog Igora Marojevića (Ostaci sveta), pri čemu se složenim formalnim postupcima prikazalo iskustvo patnje u Drugom svetskom ratu: s jedne strane, centralna tema je masakr Jevreja u Babjem Jaru, a s druge genocid koji se odvijao u Jasenovcu pod patronatom kvislinške Nezavisne Države Hrvatske. U završnom poglavlju ovog dela knjige, bio je neophodan osvrt na problem šta je ostalo od liberalno-humanističkog subjekta u 21. veku kod pisaca koji stvaraju u dobu postliberalne pometnje. U te svrhe, Perišić je odabrao romane Vladimira Arsenijević, Vladimira Кecmanovića i Vladimira Tabaševića koji ocrtavaju izvesnu razvojnu paradigmu savremenog srpskog romana.
Posle delova knjige koji su dominantno posvećeni književnoj analizi, Perišić se u četvrtom delu („Znakovi usporavanja“) vraća opštim teorijskim temama postavljenim u uvodnim poglavljima. Teoretizacija postliberalnog stanja pri tome jeste onaj odlučujući iskorak ili ideološka intervencija koju je iz njegovog rakursa potrebno preduzeti, uz problematizovanje konkretnih pitanja koji su karakteristični za naše, „posthumano“ doba. Sa naročitom pažnjom Perišić pristupa fenomenima političke korektnosti ili tzv. kulture otkazivanja, te pitanjima statusa književnih i humanističkih kanona, na osnovu čega ispisuje lični doprinos raspravama koje su od velikog značaja kako za savremene humanističke nauke tako i za društveni dijalog u zajednici u kojoj živimo.
