Nemački pisac Ginter Gras, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1999. godine, preminuo je juče u 88. godini u bolnici u gradu Libeku, gde je proveo poslednje godine. Život kontroverznog pisca i autora “Limenog doboša”, slavljenog i osporavanog, obeležili su usponi i padovi, trijumfi i nemiri.
Rođen je 16. oktobra 1927. godine. Odrastao je u skromnom domu, njegovi roditelji su držali prodavnicu u Dancigu, sadašnjem Gdanjsku. Njegov otac bio je Nemac, a majka Kašubijanka, članica male baltičke zajednice koja govori neobičan poljski dijalekt ili poseban slovenski jezik. “Proveo je detinjstvo između Svetog duha i Hitlera”, sumirao je njegovo odrastanje u katoličkoj porodici Mihael Jirgs, njegov biograf.
Proći će dekade pre nego što Gras bude priznao u svojim memoarima “Ljušteći luk” da je pri kraju Drugog svetskog rata, kao 17-godišnjak, bio pripadnik Hitlerjugenda, a kasnije i trupe Vafen SS. Priznanje da je bio esesovac povuklo je za sobom zahteve da se ospori Nobelova nagrada koja mu je dodeljena 1999. (što nije moguće), kao i da vrati titulu počasnog građanina svog rodnog grada. Veći šok od samog priznanja izazvalo je to što je Grasu, kao nekome ko ne dozvoljava Nemačkoj da zaboravi sramni deo svoje prošlosti, trebalo toliko dugo da progovori o sopstvenoj. Kako bi se oslobodio ove mladalačke epizode, kasnije je objašnjavao da je u SS jedinice regrutovan, te da je samo pola godine proveo kao vojnik ne ispalivši nijedan metak, ne bi li nakon ranjavanja kraj dočekao u američkom zarobljeništvu.
Nakon rata želeo je da postane vajar, ali je zbog nedostatka uglja Umetnička akademiju u Diseldorfu bila zatvorena. Sačekao je godinu dana za upis, radeći kao kamenorezac. Prva zbirka pesama koju je objavio bila je ilustrovana njegovim crtežima, a ni godinama kasnije, bez obzira na sav literarni uspeh koji je usledio sa prvim romanom “Limeni doboš”, nikada se nije odricao svog talenta za vizuelne umetnosti i o sebi je uvek govorio, kao o piscu i grafičaru. Bavio se i džezom, a u svojim memoarima je pisao i kako je svirao trubu sa legendarnim Lujom Armstrongom.
Zahvaljujući druženju sa istaknutim piscima “Grupe 47” uspeo je da objavi svoj prvi rukopis. Knjiga o trogodišnjaku Oskaru, koji odbija da se priključi svetu odraslih, svetu tromih duhova i učmalosti, već uz mnogo cinizma demaskira stvarnost, po objavljivanju 1959. godine uzburkala je duhove u konzervativnom društvu Zapadne Nemačke, nakon čega je usledio ogroman međunarodni uspeh, brojni prevodi, a kasnije i filmska adaptacija (koja je osvojila Oskara za najbolji strani film 1979). Knjiga se smatra jednim od najvažnijih dela 20. veka, sa čim su se četiri decenije kasnije složili i članovi Švedske akademije, nagradivši Grasa za “šaljive crne pripovesti koje prikazuju zaboravljeno lice istorije”, dok je, po njihovoj oceni, “Limeni doboš” “nemačkoj književnosti osigurao novi početak, posle decenija lingvističkog i moralnog razaranja”. Da je ovo priznanje došlo zakasnelo, govori i legenda da je Hajnrih Bel, kada je dobio istu nagradu gotovo trideset godina ranije, navodno uzviknuo: “Zar ja, a ne Gras?”
“Reakcije na “Limeni doboš” naučile su me da knjige mogu da izazovu napade, da uzburkaju strasti, čak i da stvaraju mržnju, da nešto što je preuzeto iz nečije zemlje može biti shvaćeno kao kaljanje nečije kuće. Otada sam bio kontroverzan”, izjavio na dodeli Nobelove nagrade pisac.
Gras je pisao i poeziju i dramu, a romani “Mačka i miš” i “Pseće godine” čine zajedno sa “Limenim dobošem” “Dancig trilogiju”. Njegova književnost se obično svrstava u umetnički pokret Vergangenheitsbewältigung, što grubo prevedeno znači “prevazilaženje prošlosti”, a većina njegovih dela bavila se manje-više aktuelnom političkom situacijom, poput potapanja izbegličkog broda u Baltičkom moru ’45, ulogom intelektualaca u pobunama u Istočnoj Nemačkoj ’53, studentskim protestima ’68…
Politikom se bavio i izvan svog umetničkog stvaralaštva. Svoju ranu slavu je koristio da se, prvo u Nemačkoj, a kasnije, u pratnji svog političkog mentora Vilija Branta, širom sveta zalaže za pravdu i slobodu mišljenja. Bio je angažovan u kampanjama Socijaldemokratske partije Nemačke, pa iako se kasnije iščlanio iz stranke, ostao je veran ideji socijaldemokratije do kraja svog života.
Govorio je protiv deportacije Kurda, za ljudska prava, protiv ratova… a kada je prestao da drži ogledalo ispred nemačkog naroda, prešao je izvan granica, zbog čega je proglašen za “svetskog policajca”. Tradicija njegovih kontroverzi počinje 1967, uoči izbijanja studentskih nemira u Evropi, kada je otišao u Njujork da bi pripremio “atentat pudingom” na tadašnjeg potpredsednika SAD Huberta Hemfrija, a najveću pažnju nemačke javnosti je privuklo njegovo zalaganje protiv ponovnog ujedinjenja Nemačke 1989. godine. Pre nekoliko godina svoju karijeru kontroverznih nastupa obogatio je pesmom “Šta mora biti rečeno”, u kojoj optužuje Izrael da bi “mogao da satre ceo iranski narod” i da time “ugrožava već krhki mir u svetu”. U Srbiji je ostao upamćen kao neko ko je podržavao bombardovanje 1999. godine, da bi njegova izjava u intervju nedeljniku Vreme od pre nekoliko meseci kako bi danas rekao “ne” tom činu, bila “srdačno” dočekana.
Iza sebe je ostavio drugu suprugu, Ure Grunert, s kojom je živeo povučeno u selu nadomak Libeka, gde se nalazi već otvoreni muzej posvećen velikom piscu. Ima šestoro dece, osamnaestoro unučadi i praunuče.
Reakcije na smrt Gintera Grasa podeljene su kao što su i njegovo delo i politički stavovi delili javnost. Dok su jedni evocirali njegova dela, drugi su podsećali na njegovu nacističku prošlost. Nemački predsednik Joahim Gauk izjavio je saučešće Grasovoj udovici. “Gras je dodirnuo, zaneo, i naterao ljude u našoj zemlji da razmišljaju kroz njegovu književnost i umetnost. Njegov literarni rad doneo mu je priznanje širom sveta, kao i Nobelovu nagradu. Njegovi romani, kratke priče, poezija, reflektuju velike nade i zablude, strahove i želje cele jedne generacije”, navodi se u zvaničnoj izjavi. Jedan od prvih ljudi koji se oprostio od velikog pisca na društvenim mrežama bio je Salman Rušdi, koji je branio Grasa kada je pre nekoliko godina optužen za antisemitizam. “Ovo je veoma tužno. Istinski div, inspiracija, prijatelj. Sviraj za njega, mali Oskare”, napisao je na Tviteru Grasov kolega. Turski nobelovac Orhan Pamuk napisao je da je Gras mnogo toga naučio od Rablea i Selina, te da je uticao na magični realizam i Markesa. “Naučio nas je da je osnova priče inventivnost priče, bez obzira na to koliko je priča okrutna, teška i politička”, kazao je Pamuk, čij je Gras bio blizak prijatelj.
Izvor: Danas
