Promocija knjige „Tebi šega što se zovem Donald“, 12. juna u Delfi Caféu u SKC-u, okupila je raju, što sarajevsku što beogradsku. Govorili su autor knjige Ahmed Burić, reditelj Gorčin Stojanović, reditelj i scenarista Miroslav Momčilović i novinar Bojan Tončić.

Lagunina edicija vrhunske savremene književnosti koja okuplja pisce iz bivše Jugoslavije „Plavo-belo-crveno“ bogatija je za delo Ahmeda Burića „Tebi šega što se zovem Donald“, a predstavlja ispovest Sarajlije nemačkog imena i porekla i neumoljiv portret voljenog, a smrtno ranjenog Sarajeva. Donaldov deda je zarobljeni Švaba koji će se nekoliko godina posle rata, a nakon što je odradio svoje zarobljeničke dane, oženiti muslimankom i ostati u Bosni. Donald se, kako sam priznaje, saživeo s čaršijom, sve njegovo je muslimansko, ali, eto, to ime je uvek razlog za šegu u čaršiji.

Koliko su se grad i ljudi promenili posle ratova devedesetih, pokušava da odgonetne Burić.

Bojan Tončić je roman doživeo kao „tugu za vremenom kada je sve bilo drugačije, mirno, kada se znao red, kada se znalo ko su raja, a ko su papci. Mene kod glavnog junaka Donalda fascinira njegova pronicljivost. On sve zna što se dogodilo, zna odakle su dolazile granate, ali nije njemu to važno. Njemu su važni ljudi koje je poznavao, ljudi koji su zauvek smešteni u jednu sarajevsku mitologiju“.

Stojanovićev prvi susret sa Burićevom knjigom bio je dok je ona još bila u rukopisu, a prvi komentar bio je, očekivano, fudbalski: „Ušlo se oštro u šesnaesterac, nije se oklevalo, i go je pao. Finta je bila, dve i tri, ali to je deo priče. Nema mnogo romana o Sarajevu, a pogotovo ne uspelih. I to nije slučajno. Sarajevo je suviše složena psiho-istorijska struktura da bi se o njoj tako lako moglo pisati. Ivi Andriću nikad nije uspelo da napiše taj roman o Sarajevu. Nije slučajno roman ’Omer-paša Latas’ ostao nedovršen“, smatra Stojanović. „I drugi su pokušavali da pišu o gradu, ali Buretu je uspelo. Bilo mu je jasno da je ova ’marginalna’, a ne ’magistralna’ pozicija ono što čini srž ’sarajevštine’.“

ČITAJTE  Promocija knjige "Vodič kroz ljubavnu istoriju Beograda"

Osvrnuvši se na jezik u delu, Stojanović je istakao da „ne postoji greška u jeziku. To je ritam ne onako kako se govori nego onako kako se misli, a Bure kao pesnik zna da ne postoji jezik nego samo govor. U Buretovom slučaju to je govor srca. Taj govor koji je on uobličio do te mere je precizan i u njemu je sadržana istina, a ona je istina ovog romana. Donald govori iz dubokog saznanja koje pripada i piscu, a to je da se u svima nama svakoga dana bori i jedan iz raje i jedan papak. To je svakodnevna borba. I taj ljudski napor, to je sadržaj ovog romana i čini ga uspelim, tačnim i istinitim.“

Momčilović je čitao i ranija Burićeva dela, i smatra da je romanom „Tebi šega što se zovem Donald“ naleteo na „zlatnu žilu“. „Bure je posebno darovit, neko ko veoma dobro poznaje temu o kojoj piše, poznaje sleng, šatrovački govor. Ja sam se topio čitajući ovu literaturu. Donaldu je čovečnost cilj kome on stremi sve vreme i kao takav je sjajan svedok vremena u kome smo se našli. Duhovitost se vidi u detaljima i to je darovitost, i mislim da je Bure konačno pronašao sebe kao pisac. Ja dugo nisam čitao nešto tako toplo, lako napisano, literatura koja te nagoni da se zamisliš, ali ti ne zadaje glavobolje. Mislim da kada bi neko ko nije bio u Sarajevu pročitao ovu knjigu, poželeo bi da ode tamo ili da se nekim vremeplovom vrati u vreme kada je Želja bio Želja, Sarajevo – Sarajevo, Zvezda – Zvezda, a ne u vremenu kada postoji lažni fudbal i lažna igra“, rekao je Momčilović.

„Sve dobro se nađu na putu, i svi smo mi ovde nekakvi putnici, pa sam tako i Donalda ’sreo’ na jednom putovanju“, rekao je Burić. Priča o romanu „Tebi šega što se zovem Donald“ neminovno je i priča o ratovima devedesetih. „Ljudi su se u tim krajevima voljeli, rađali, bilo je i ozbiljnih genija, toga sveta više uopšte nema. A za to smo krivi svi mi. Ja sam odmah upao u strašnu depresiju kada je rat počeo i pobjegao, ne zato što sam bio strašno pametan nego zato što sam znao da će se desiti strašna regresija. Onaj ko ograniči djelovanje vjerskih zajednica i njihov upliv u sekularni život učiniće mnogo za civilizaciju. Mi smo objektivno upali u jedan religijsko-feudalno-kapitalistički model u kome se pitaju vjerske zajednice.“

ČITAJTE  Čarls Simić dobitnik Zlatnog venca Struških večeri poezije

Govoreći o svojoj proznoj knjizi, iako iza sebe ima nekoliko zbirki poezije, Burić je rekao: „Ja mislim da ti ne možeš napraviti nešto veliko, ili bilo šta iz nekog sitnog ’šibicarskog’ motiva. Mislim da se ozbiljne stvari i dobre stvari prave iz nekog uzvišenog motiva. Veliki igrač, a objektivno Safet Sušić je bio najveći, nikada ne zna šta je njegov sledeći potez. Ako se unutar toga prepozna bilo kakva vrsta majstorstva, ja sam sretan, a još sam sretniji da znam da me razumije veliki broj ljudi. Ova knjiga ima neki svoj život i stiže daleko. S njom se dogodilo nešto što se dogodilo sa svima nama. Mi smo se našli na različitim tačkama svijeta, ali uvijek upiremo u tu jednu tačku ili, što bi se reklo, nemamo svetu zemlju, ali imamo priču o nama.“


Leave a Reply

Your email address will not be published.