Roman „Slučaj Vinča“ Gorana Milašinovića predstavljen je u ponedeljak, 10. jula u Delfi Caféu u SKC-u. O „prvom romanu o srpskom Černobilju“ pored autora govorio je scenarista i reditelj Vuk Ršumović, književni kritičar prof. Petar Pijanović i producent, glumac i reditelj Dragan Bjelogrlić.

U poslepodnevnim satima u Vinči 15. oktobra 1958. oglasio se centralni alarm za detekciju povišenog radioaktivnog zračenja. Grupa mladih naučnika je prilikom izvođenja naučnog eksperimenta osetila miris ozona…

Milašinović je istakao da je ovaj roman rađen prema istinitom događaju koji je decenijama prećutkivan tako da su novije generacije bile uskraćene da saznaju o udesu koji je izazvao „curenje“ radioaktivne materije iz reaktora u Nuklearnom institutu Vinča. Tom prilikom šest mladih naučnika je ozračeno.

„Ubrzo su svi oni oboleli od radijacione bolesti za koju, naizgled, nije bilo leka i jedino što je preostalo bila je nada da se u bolnici pariskog Instituta „Kiri“ obave eksperimentalne, humane transplantacije koštane srži, prve u svetu”, ispričao je autor i dodao da je paradoks ovog akcidenta taj što su svi ozračeni poštovali zavet ćutanja jer nisu hteli da bilo koga optuže za udes čiji je ishod mogao da bude fatalan.

Milašinović je podsetio da je pre sedam godina objavio roman „Rascep“ u kome je obradio istu temu o udesu u „Vinči“, odlazaku ozračenih u Francusku u bolnicu, i naglasio da takvu operaciju do tada niko nije izveo, osim na zamorcima, ali su se francuski lekari Anri Žame i Žorž Mate sa svojim saradnicima složili da potraže dobrovoljne davaoce i „in vivo“ izvrše transplantaciju na srpskim naučnicima. Petoro ozračenih je izlečeno, a jedan je preminuo.

Govoreći o tome zašto se odlučio da napiše novu verziju vinčanskog incidenta Milašinović je istakao da mu je cilj bio, da pokuša odgovoriti na pitanja kako su se osećali dovaoci srži, a kako oni kojima je presađivana, jer su i jedni i drugi mogli da preminu. Takođe, pitao se, da li i danas mogu da se nađu ljudi koji bi za nepoznate strance bili spremni da ugroze sopstveni život i došao do zaključka da sigurno ima tako humanih ljudi, ali da su mnogo ređi jer „savremeno društvo oseća sažaljenje, ali ne pod uslovom da sebe žrtvuju ili izlože opasnosti”.

Pijanović je novi roman o žrtvama radijacije u Vinči nazvao jednom vrstom replike na prvu verziju u kojoj teku dve priče, prva o samoj nesreći, a druga o ljubavi jednog od srpskih lekara sa Francuskinjom zbog koje se neće vratiti u Beograd, već će promeniti identitet. On je dodao da je nova verzija bolja jer je radnja dinamičnija, filmičnija i jer se u njoj autor strogo drži realističkog načina pripovedanja.

Vuk Ršumović je ispričao da su već pre dve godine počeli sa pisanjem scenarija sa Draganom Bjelogrlićem i da je to kombinacija obe književne verzije. „Vrlo je dragoceno angažovanje autora lekara koji pomaže oko razumevanja postupka transplantacije koštane srži jer na taj način izbegavamo da opteretimo čitaoce medicinskim detaljima”, zaključio je Ršumović.

Bjelogrlić je najavio da je počeo pregovore o koprodukciji sa Francuzima, obezbedio sredstva od Centra za film Srbije, i dobio uveravanja istih centara iz Makedonije i Slovenije da će se i oni uključiti u realizaciju filma, te da zato očekuje da će film biti završen tokom 2018. godine.

Comments

comments

Related Posts