Promocija knjige „Semper idem“ Đorđa Lebovića održana je u četvrtak, 16. marta u Delfi Caféu u SKC-u. O romanu-uspomenama poznatog dramaturga govorili su dramski pisac i akademik Dušan Kovačević, pisac Filip David, urednik u Laguni Dejan Mihailović. Odlomke iz knjige čitali su glumci Vladimir Aleksić i Slobodan Beštić.

Dejan Mihailović je naglasio da je „Semper idem“ knjiga o detinjstvu koja se može čitati i kao porodični roman i kao memoarski spis, a da se poznati dramaturg i scenarista njime posthumno predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze: „Ovaj roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči i za vreme Drugog svetskog rata, zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme Holokausta, zaslužuje da uđe među kanonska dela savremene srpske književnosti. Ispričan je sa iskustvom starog čoveka na silaznoj liniji života ali očima dečaka koji posmatra približavanje ’Velikog Sunovrata’ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi. Pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U Drugom svetskom ratu je izgubio 40 članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica.“

Pisac Filip David je istakao da je bio iznenađen kada je Lebović napisao roman, mada je znao da razmišlja o tome da napiše biografiju. „Bio sam prisutan i na promociji prvog izdanja kada je Teofil Pančić izrekao ključnu stvar o ovom delu i rekao da je ’Semper idem’ prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti. Ipak, bilo je veoma teško doći do ove knjige i imala je određene manjkavosti tako da sam veoma srećan zbog ovog izdanja, zahvalan što je Lebović na ovaj način obogatio našu književnost i knjigu najtoplije preporučujem.“

Dramski pisac i akademik Dušan Kovačević je istakao da ga je ovo delo i potreslo i obradovalo. Obradovalo ga je jer ga je vratilo u detinjstvo u vreme pre ekspanzije savremene tehnologije, kad su se deca igrala po dvorištima, ali i veoma uznemirilo zbog same teme kojom se bavi. „Ova knjiga je pisana gospodskim rukopisom, svaka rečenica je pažljivo ispisana, sa jednostavnim, a tačnim i upečatljivim opisima ljudi, dvorišta, parkova, bašta, predela, baš kao da je reč o klasičnom slikarstvu. Lebović je ovo pisao pred kraj života i fascinantno je kako je uspeo sačuvati tu dečju toplinu i naivnost u pisanju, jer često zaista imate utisak da je rečenice koje čitate napisalo neko mudro dete. Uspeo je da ispriča jednu strašnu i veoma tešku priču na beskrajno šarmantan način, sa željom da se ni dobro ni zlo ne zaborave“, zaključio je Kovačević.

Semper idem znači „uvek isto“ i priča o jednoj jevrejskoj porodici u vrtlogu događaja pre Drugog svetskog rata u Somboru i Zagrebu. Ovo je jedno od onih dela koje će vas ugrejati oko srca zbog ljudi i topline koju mnogi nose u sebi, te rastužiti zbog sudbina koje su ih zadesile. Čovek bi očekivao da nakon nekih dešavanja ljudi postanu pametniji i mudriji, ali evo svi znamo da nisu i da se zlo ponavlja baš kako je i rečeno u ovoj knjizi – uvek isto.

Comments

comments

Related Posts