Za Tihomira Stanišića sam prvi put čuo kada mi je prijatelj koji radi kao bibliotekar preporučio njegov roman Šizma. Toliko mu je bilo stalo da pročitam taj roman da mi ga je čak i ostavio ispod pulta. Šizma me je sačekala, uredno sam je pozajmio, ali je iz nekih razloga nikada nisam pročitao. Nisam o tome mnogo razmišljao sve dok mi u ruke nije pao naredni Stanišićev roman Poslednja priča u izdanju Solarisa. Tek nakon čitanja ove knjige mogu da zaključim šta sam propustio propuštajući Šizmu. Stanišić je, pre svega, izvrstan pripovedač koji sjajno vlada srpskim jezikom, rečenicama i majstorski vodi radnju željenim tokom. Očito je da je u pitanju osoba koja nije jednog jutra ustala sa željom da bude pisac, sela za radni sto i napisala roman. Ne. Kod Stanišića se vidi da su pripreme za spisateljski poziv trajale godinama. Iz svake njegove rečenice izbija iskustvo nekoga ko je ozbiljno pristupio čitanju klasične književnosti. Jedan naš izdavač, kao savet mladim autorima, uvek kaže da bi trebalo čitati klasike. „Tolkin nije dovoljan“, ume da kaže. Stanišić je svestan toga. I u samom romanu autor odaje omaž Dostojevskom čije je delo bilo ključno u susretu dva junaka.

Poslednja priča započinje smrću supruge našeg pripovedača. On ostaje sam i piše priče za zbirku koju bi trebalo da objavi. Devetnaest priča su napisane, ali onda ostaje još jedna, ona dvadeseta. Nikako mu ne ide i on inspiraciju traži u alkoholu i stilu života koji može da ga u jednom trenutku odvede do dna. Iz tog destruktivnog ponašanja pokušavaju da ga izvuku roditelji, brat, stric i najbolji prijatelj. Kroz izmaglicu sećanja naš junak se izvlači sve one lepe trenutke koje je proveo sa svojom suprugom. Pred nama se naizmenično nižu slike lepe prošlosti, onih prvih susreta, upoznavanja, prvih, drugih i svih ostalih poljubaca koje su razmenili, svih onih prvih koraka koje su načinili ka zajedničkom životu i, sa druge strane, slike sumorne sadašnjosti u kojoj nje više nema. Pitanje da li će naš junak naći snage i volje da se izvuče iz stanja u kome se našao svoj odgovor će dobiti na poslednjim stranicama ove knjige koja se do tada ne ispušta iz ruke.

Iako je na osnovu teme očekivano da se to dogodi, autor znalački uspeva da izbegne svaku klopku koju mu patetika postavlja i da nikada zapravo ne sklizne u nju. Takođe je zanimljivo i to što je Stanišić svoj roman smestio u vremenski okvir oko čuvenog bombardovanja poslednje, krnje, Jugoslavije, popularne SeReJe. Ovo mu je dalo prilike da kroz reči i postupke svojih junaka progovori i o različitim stavovima koji se tiču ovog rata, ali i, generalno, svih ratova.

Tihomir Stanišić je rođen 1985. godine u Senti, ali je ceo svoj život vezao za Novi Sad u kome živi i radi više od tri decenije. Do sada je objavio romane Ništa ili ništa, Šizma i Poslednja priča. Voli da čita Dostojevskog, Šopenhauera i Froma, a najvažnija priča koju trenutno pripoveda jeste njegova ćerka Adrijana.

Poslednja priča me je naterala da konačno uzmem iz biblioteke i onu čuvenu Šizmu sa kojom je sve i započelo. Nadam se da Poslednja priča Tihomira Stanišića neće biti i poslednja jer ovaj autor ima šta da kaže, a, što je najvažnije, zna i kako to da uradi.

Piše: Milan Aranđelović

 

Comments

comments

Related Posts