Elin je doktorka opšte prakse u jednom domu zdravlja u Oslu. Tokom svojih, nešto više od pedeset godina, ostvarila je sve što je potrebno da bi bila ostvarena osoba. Ima posao o kome je sanjala, topli domu predgrađu i kredit koji otplaćuje zajedno sa suprugom Akselom, takođe doktorom, dve ćerke koje studiraju medicinu, a jedno vreme je imala i psa. Da se ne lažemo, jer je ona sebe previše lagala, njen život je bio ustajala žabokrečina koja ubija ono malo volje za životom. Elin se dodatno sahranjivala kartonima vina i sezonama serija koje je gutala. U suštini, bila je mrtva.
Onda je u njen život (ponovo) ušao On. Bjern. Njena ljubav sa fakulteta. Ljubav koju je ostavila da bi bila sa svojim sadašnjim suprugom. Bjern koga se povremeno stidela jer nije bio deo njenog prirodnog srednjeklasnog okruženja. Dođoš. Iz porodice u kojoj niko nije završio fakultet. Seljak sa groznim akcentom koji neuspešno i komično usvaja manire društvene klase kojoj očito ne pripada. Bjern. Ljubomorni. Toliko da mu je, kasnije, dala nadimak Psihopata.
Upravo tom Bjernu, Psihopati, posle više od trideset godina neviđanja sasvim slučajno šalje zahtev za prijateljstvo na Fejsbuku. On prihvata i započinju konverzaciju. Ubrzo otkriva da je i on, poput nje, zarobljen u nekom sličnom životu. Eto divne prilike da malo pokrenu krvotok i zagreju onu ohlađenu krv koja je usporeno tekla njihovim telima.
Postali su ljubavnici.
Godinu dana nakon toga Elin je napustila dom i supruga, a čini se i ljubavnika, spava u svojoj ordinaciji i prima pacijente sa pravim i izmišljenim bolestima, a jedini pravi prijatelj sa kojim može da popriča je plastični kostur Ture. Balon koji se u njoj tokom godina pumpao je pred tačkom pucanja i samo je pitanje trenutka kada će da eksplodira.
Za norveškog pisca Erlenda Lua sam čuo kao pisca izuzetno duhovitih i smešnih knjiga koji u svojim delima na zabavan i satiričan način secira savremeno društvo. Pročitao sam njegov roman Naivan. Super i u njemu me ništa nije nasmejalo. Nisam našao ništa što bi moglo da liči na humor, vic, geg, smešnu scenu ili situaciju. Pomislio sam da je neki problem u meni, te sam posegao za drugim romanom istog pisca Dopler. Opet me ništa nije nasmejalo ili zabavilo. A o seciranju problema malog čoveka i savremenog društva meni, koji sam upravo završio tranziciju iz pre u postđinđićevsku eru, ti problemi norveških junaka nisu delovali blisko. Nisu mi delovali ni kao problemi. Volvo kamioni, Popis, Prohujalo sa ženom… Nisam odustajao, ali se ni Erlend Lu nije tako lako predavao u skrivanju humora i satire u svojim delima. U jednom trenutku sam odustao. Zaključak do kojeg sam došao je da ili Norvežani nemaju nikakav smisao za humor ili da je njihov smisao za smešno svetlosnim godinama udaljen od humora ostatka čovečanstva (jer meni su bili smešni i italijanski, francuski, engleski, američki, srpski, hrvatski i svi drugi humoristi). Recimo da je humor, zajedno sa problemima savremenog društva i običnog čoveka, ostao izgubljen u prevodu.
A onda sam naleteo na knjigu Poodmaklo norveške književnice Nine Like koju je u srpskom prevodu Radoša Kosovića objavila izdavačka kuća Geopoetika. U pitanju je roman koji je izuzetno smešan i zabavan, ali koji, istovremeno, odlično secira i savremeno društvo i locira probleme običnog, malog (mada srednjeklasnog), čoveka.
Like je iskoristila zanimanje lekara opšte praske glavne junakinje kako bi u svoju „ordinaciju“ primila tipične i one malo tipičnije primerke savremenog društva, ispitala ih, utvrdila simptome i dala dijagnozu. Međutim, ona tom prilikom nije poštedela ni samu protagonistkinju Elin prema kojoj je bila naročito surova i koju je, koristeći pisanje iz prvog lica, izložila na uvid javnosti.
Like se ne libi da progovori o onim temama o kojima se obično, zbog pristojnosti ili sramote, ćuti. Ništa ne propušta da iskritikuje, a naročito masovno licemerje i snobovštinu.
Ovo je i priča o smislu i besmislu čoveka kao životinje uzdignute na dve noge i samo naizgled oslobođene drevnih inhibicija. Takođe je priča i o društvu koje je samo načelno spremno da bude otvoreno i da prihvati različitosti.
Sve to Like radi na nenametljiv način, koristeći jednostavan jezik, pitke rečenice, prožete humorom i cinizmom na nešto više od dve stotine strana u nekoliko dana lekara opšte prakse.
Poodmaklo, sa svojim podnaslovom Lekarski roman, predstavlja dijagnozu savremenog društva, ljudskih naravi i ludila našeg doba. I sve to kroz smeh.
Piše: Milan Aranđelović
