Prikaz romana Krv na snegu kojim je norveški pisac Ju Nesbe započeo svoju istoimenu trilogiju od dve knjige (ne pitajte ništa) naslovio sam Ubica mekog srca. Isti naslov bih mogao da stavim i prilikom predstavljanja drugog dela ove neobične trilogije Ponoćno sunce. Bila bi to i jedina sličnost između ove dve priče.

Ribarsko selo na Finmarčkoj visoravni

Radnja romana smeštena je u davnu 1977. godinu. Bilo je to vreme bez mobilnih telefona, interneta, GPS uređaja i sličnih gluposti koji povezuju ljude. Utoliko je bila veća izolacija ljudi u selu Kosund na Finmarčkoj visoravni. To je negde na krajnjem severu zemlje (i Zemlje), u okviru Artičkog kruga.

Mesto bogu iza nogu kao što je ovo idealno je za nekoga ko želi da pobegne od blagodeti koje nam pruža civilizacija. Od mafije, na primer. A takav je junak romana Jun Hansen. Dobroćudni i miroljubivi hipik jednog avgustovskog jutra izlazi iz autobusa baš u ovom mestu koje naseljavaju dobri ribari, hrišćani i Laponci (uglavnom sve o istom trošku).

Iza sebe je ostavio ceo raniji život. Život lokalnog sitnog dilera hašiša, zatim zaljubljenog momka predivne devojke, onda i oca slatke devojčice Ane koja boluje od neizlečive leukemije. Neizlečive? Ako je verovati novom tretmanu u Nemačkoj možda za Anu ima nade. Naravno, pod uslovom da njen tata ima dovoljno novca. I zato, samo zato, Jun počinje da širi biznis sa hašišom što ga veoma brzo dovodi u sukob sa krupnim ribama u ovom biznisu oličenim u liku Ribara (čije je gostovanje jedina tačka koja povezuje romane Krv na snegu i Ponoćno sunce). Ovaj sukob u nastajanju lako je okončan tako što je Jan postao uterivač dugova i, po potrebi, overivač za Ribara.

Jan Hansen je bio zadovoljan svojim novim poslom. Istina je da nema socijalnog i zdravstvenog osiguranja, da nema pravo na godišnji odmor i topli obrok, ali pare samo kaplju. Gotovo u dovoljnoj količini da Ana konačno ode u Nemačku. Gotovo. Ali ne i dovoljno. Kako bi ubrzao proces zarađivanja novca Jan je primoran da se lati i drugog dela svog ugovora. Overavanja.

Prvi na listi je… Nije bitno jer Jan jednostavno ne može da povuče oroz. Njegov ateistički moralni kompas i bezbožničko vaspitanje mu jednostavno ne dozvoljavaju da ubije bilo koga. Zato smišlja genijalni plan. Plan kako da ne ubije čoveka, ali da svom gazdi kaže da ga je ubio. I da uzme lovu, naravno. Međutim, Ribar nije postao krupna riba tako što je dozvoljavao da se upeca na svaku udicu i svaki mamac koji mu se ukaže pred očima.

Zato Jan sada mora da beži. Što dalje. Zauvek. Tako i stiže u malo i izolovano mesto zaboravljeno od svih. Tamo se upoznaje sa lokalnim življem, običajima i naravima. Neki ljudi koje upoznaje su simpatični, neki su antipatični, a NEKE su prelepe.

Međutim, svaki Raj na zemlji ima svoju kvaku 22. Ovaj ima Ribarevu senku nad sobom, kao i njegove ljude koji su mnogo veći profesionalci na obaraču nego što je Jan ikada mogao da bude.

Kada je u pitanju Ponoćno sunce prvo moramo naglasiti kako ovo nije još jedan roman o Hariju Huleu. Ovde nema ubistva koje bi trebalo istražiti, detektiva, policije… Nema čak ni „harihulijevskog“ humora i šarma koji Nesbeu ide od tastature kada piše o najslavnijem od svih nordijskih detektiva.

Ponoćno sunce na žalost nije ni Krv na snegu. Prvi roman trilogije od dva dela je imao svoj jedinstven šarm koji je očarao i Tobija Megvajera. Zato je za svoj režiserski prvenac, u kome bi glavnu ulogu imao Leonardo Dikaprio, odabrao adaptaciju baš ove priče.

Ponoćno sunce ne uspeva da funkcioniše upravo tamo gde Krv na snegu briljira. Napetost cele priče, akcione scene, empatija sa protagonistom priče, romantični deo sage… U knjizi Ponoćno sunce sve ovo jednostavno „ne šljaka“ kao u romanu Krv na snegu.

Sa druge strane, Ponoćno sunce je priča o iskušenju, grehu, hodočašću u potrazi za oproštajem, spasenjem i novim rođenjem koja odlično funkcioniše ako pre toga niste pročitali ni jednu drugu knjigu ovog autora. Previše DRUGAČIJIH očekivanja mogu da pokvare utisak o ovoj knjizi koja bi svakako trebalo da se posmatra kao samostalno delo, a ne samo kao sastavni deo opusa jednog čoveka.

Ponoćno sunce može da se posmatra i kao izlet u prirodu, putovanje kroz istoriju, put do društvene zajednice okupljene oko jednog Isusa koji su, odsečeni od glavnih tokova, sami za sebe stvorili, ljudi upućenih da žive u maloj i samodovoljnoj zajednici i da „zbog mira u kući“ tolerišu neke stvari koje u velikim gradovima ili u 21. veku ne bi mogle da prođu.

U pitanju nije tipična Nesbeova priča, već autorovo poigravanje sa žanrom u  kome očito uživa.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts