Nagrada je usluga ili bolje reći zajam. Ergo, zajmodavac (čitaj: kritičar) se obavezuje da drugom licu, zajmoprimcu (piscu) preda u svojinu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari (čitaj: simboličku moć statusa u književnoj hijerarhiji), a zajmoprimac (pesnik) se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca ili odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta u određenom roku, sa naknadom ili bez naknade (Zakon o obligacionim odnosima).

Piše: Tomica Ćirić

U potrazi za pozajmljenom nagradom.

Prvi etički imperativ savremene književnosti kategorički glasi: Niko nije gadljiv na nagrade! Taman posla da neko iz laureatizovane bratije makar i pomisli da, recimo u kišovskom maniru, vrati dodeljenu mu nagradu. Takav gest bi sigurno naišao na pravedničku osudu esnafsko-udvoričkog auditorijuma. Bilo bi to nalik smrtnom sagrešenju, ravno izdaji otadžbine. Takvog smelog literatu bi plebiscitarno sva književna udruženja ad hoc proglasila budalom, a javnost s punim zgražavanjem osudila.

Jer nagrada u današnjem književnom sistemu nikad nije individualno priznanje piscu.

Nagrada je usluga ili bolje reći zajam. Ergo, zajmodavac (čitaj: kritičar) se obavezuje da drugom licu, zajmoprimcu (piscu) preda u svojinu određenu količinu novca ili drugih zamenljivih stvari (čitaj: simboličku moć statusa u književnoj hijerarhiji), a zajmoprimac (pesnik) se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca ili odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta u određenom roku, sa naknadom ili bez naknade (Zakon o obligacionim odnosima). E sad, kod vraćanja zajma, da se poslužimo i dalje ovim ekonomskom parabolom, nagrađeni pesnik kasnije u svojstvu člana nekog budućeg žirija nagrađuje kolegu bivšeg kritičara, koji je sada u ulozi pesnika –konkursnog pretendenta za neku sledeću nagradu. To nije čak ni klanovski odnos. Klan je izraubovana medijska insinuacija. U pitanju je vrlo perfidan merkantilni odnos. Kritičar dobija honorar za svoj angažman, pesnik nagradu, pare i simboličku moć, kasnije pesnik postaje kritičar «po zasluzi i priznanju», onda on dobija honorar a svog kolegu, s kojim je inače u prijateljskim odnosima, nagrađuje istom ili sličnom nagradom «u razumnom vremenskom roku». Ne mora to da bude odmah iduće godine, može da se desi i za pet godina, (mada sumnjam da su naši pisci baš toliko monaški strpljivi), ali obligacioni mehanizam je suštinski isti:

ČITAJTE  Josif Brodski: Kako čitati knjigu

Shematski prikaz: Ja =>Tebi, Ti => Meni

Mala bara, tek poneki govnobalj.

Ergo, nije problem u nagradama. To jest, ne bi bio nikakav problem u tome ko se nagrađuje ako bi makar za nijansu nagrađene knjige (romani, pesničke zbirke itd) pomerile vrednosne granice u doživljaju i poimanju savremene literature. Neka mi neko klimoglavo potvrdi da su Gocićev «Tai» ili Gataličin «Veliki rat», da uzmemo samo najbolje romane po NIN-u u zadnje dve godine, označili nekakvu prekretnicu u našoj savremenoj romanesknoj produkciji, te da su so-called «Kamena čtenija» Ivana Negrišorca, polutanski ovenčana nagradom «Meša Selimović» nešto zaista promenila u današnjoj poeziji ili…? Biće da su u slučaju poslednjeg laureata svoje mistične interpretativne moći udružili svi presveti kritičari regiona da bi u javnost blagoproizveli jedan parapoetski (ideološki) – mućak. I nije problem ni u autorima koji pišu takve knjige. Neka su nam živi i zdravi. Problem je u sistemu koji ih majeutički ljuljuška, babički bdi nad njihovom bibliografskom kolevkom i s vremena na vreme materinski brižno – podoji. Pošto i inače živimo u nekrofilnom društvu, uz to i prilično kanibalistički nastrojenom prema mlađoj populaciji (prema slatkorečivom etiološkom mitu o zlatnom dobu – mladi imaju u najboljem slučaju ontološki status bižuterije). Drugim rečima, mlađi autori su suvišni ako se ne uklapaju u predstavu o sopstvenoj ništavnosti.

I nije to tek konvencionalni topos, kako se to benigno prikazuje u javnosti uobičajenom frazom o tobož generacijskom sukobu koji je pedagoški uvek na strani starijih, dok su mladi puni nerazumnog vitalizma. Ne. Nema sukoba, Zapravo, nema nikakvog sukoba jerbo mladi u jednom nekrofilno-autokanibalističkom sistemu vrednosti ne postoje. Mlad autor (pisac, pesnik) između 20 i 30 godine ne postoji u književnom sistemu. Retki su časni izuzeci koji samo potvrđuju to pravilo. Mlađi autori postoje kao mladi tek u svojim kasnim tridesetim, tada se književnoj gerijatriji otprilike završava druga mladost i počinje post mortem – večna mladost. Mlađi pisci i pesnici ne postoje zato što nikome nisu potrebni. Ni izdavačima, ni esnafima, ni starijim kolegama. Ne mogu postojati mladi ako imamo obesmrćenu mladost ikonički agilnih književnih otaca.

ČITAJTE  Laž zvana „kvalitetna knjiga će sama doći do čitalaca“

Mladi su u takvom logičkom nizu – nepotrebna tautologija, te se simbolički žrtvuju prošlosti. A prošlost je po definiciji uvek na strani mrtvih.

Pohvala licemerju.

Nikada ne verujte piscu kada priča o svojoj apolitičnosti. Apolitičnost je izmislila gospoda da bi lakše manipulisala svojom savešću. Mit o apolitičnosti pojedinca je moguć jedino onda kada je društvo institucionalno depolitizovano a sam pojedinac utopijski izmešten u prostor građanskog blagostanja. Kako takva medoliko okapana građanska pastorala u stvarnosti ne postoji, svi pisci koji su tobož samo zaokupljeni svojim poetičkim pitanjima i te kako su stvarnosno uronjeni u gorepomenuti sistem. Štaviše, svojom lažnom apolitičnošću, te tobožnjom estetskom neutralnošću, takvom sistemu samo daju posvetu i legitimitet. Koliko je samo proliveno ovidijevskih suza nad tekućim promenama vlasti od strane raznih pisaca, koliko gnevnih solilokvija katapultiranih iz virtuelnih katakombi Interneta, a koliko skrušeničkog pokajanja te suza radosnica tek predstoji kada vam isti taj sistem blagonaklono namigne i šeretski potapša nagradama. Naposletku, najbolje je apolitičnost kada ste (ne)formalno u nekoj političkoj stranci. Tada možete da budete apolitični do mile volje. Čak i da pišete protiv vlasti. Jer prvi etički imperativ savremene književnosti kategorički glasi: Niko nije gadljiv na nagrade.

Daj šta daš.

Tomica Ćirić (1980), rođen u Pirotu. Diplomirao na Katedri za opštu književnost sa teorijom književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu. Objavljuje u periodici pretežno poeziju. Zbirka pesama Nova utopija uvrštena je 2013. u najuži izbor i objavljena u ediciji Prvenac, Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca. Objavljuje periodično u elektronskoj formi na autorskom blogu za satiričnu poeziju Mrtvi albatrosi (mrtvialbatrosi.blogspot.com).

Izvor: Afirmator


Leave a Reply

Your email address will not be published.