„Moja generacija je doživela usud osamdesetih. Neko je umro, neko ostao zakucan u mitu tih vremena, puno ih je otišlo, a mi što smo još ovde, izlažemo se nemogućim poduhvatima da nekako odbranimo svoje ideje iz detinjstva“, kaže Dušan Nedeljković

Dušan Nedeljković je rođen 1964. godine u Beogradu. Bio je urednik kultne radio-emisije Ritam srca, na Studiju B, jedan je od rodonačelnika komercijalnog Jutarnjeg programa Radija B92, pokretač demo top-liste na Studiju B, radio voditelj kultne emisije Zagrej stolicu, na B92. Bivši je stjuart i zvezda srpske blogerske scene. Objavljivao je tekstove u brojnim magazinima (Fame, Prestup, Playboy, Time Out, Vodič za život) i dnevnim novinama (Borba, Press, Politika). Scenarista je serije Check Inn. Njegovo pojavljivanje na književnoj sceni obeležili su romani Ponedeljak, Afrika, Poranio Milorad, Mamurluk kojima je, po sopstvenim rečima, zaokružio jednu fazu u svom pisanju. Rođeni zli je prvi roman koji s ponosom potpisuje vlastitim imenom. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Beogradu. Oženjen je Bojanom, s kojom ima ćerku Anju i sina Rašu.

Na nedavnoj promociji knjige Rođeni zli (u Laguninom izdanju) bilo je „pola grada“, što je povod ovog intervjua. Do sad si iza sebe imao dosta promocija i šta pamtiš kao najzanimljivije? Je l’ publika uspela da te iznenadi?

-Ne, nije. Moje promocije ne liče na komemorativne skupove, već su povod za okupljanje finog sveta. Ljudi koji vole knjigu, ljudi koji se ne snalaze najbolje sami u ovim smutnim vremenima. Tu su naravno i moji prijatelji koji i u ovim srednjim godinama stoje na čelu kolone koja ne dozvoljava da se zatre seme kulture jednog velegrada. Zanimljiva mi je posvećenost publike dok sluša šta moji gosti i ja pričamo. Uspeo sam da te promocije uvedem u milje radio emisije i tu plivam najbolje. Od interakcije sa publikom nikada nisam bežao, ali potrudim se da sve objasnim i pre nego što me neko nešto pita. Izbegavam pitanja koja svojim stereotipom i prostodušnošću mogu izazvati podsmeh prisutnih. Štitim svoju publiku. Posle se ostane duboko u noć i širimo davno zaboravljena osećanja pripadnosti. Vredi pisati knjige barem zbog jednog takvog dana.

Ti si do sad bio poznat kao pisac jedne generacije, jednog miljea, Beogradu poznatog. Šta je s mlađima? Kakve su reakcije i na koje knjige si dobio „fit-bek“ kakvom se nisi nadao?

Iskreno, malo mi je smetalo što me niko nikada nije pokudio. Ni za jednu knjigu, najiskrenije. Čak su i kritičari bili, barem do sada, blagonakloni prema mojim knjigama. Da li su one zaista toliko dobre, ili se u mnogome razlikuju od klišea srpskih romana, pa niko bez rukavica neće da zađe na tu teritoriju, ne znam. Ja pišem kao što govorim. A govorim već pedeset godina u gradu u kome se glupost ne oprašta. Svako ko želi da drži banku a nije vešt u tome doživi prezir. Mene oprez da ne ispadnem glup u društvu motiviše da se na direktan, iskren način bavim naracijom. Moja fikcija je zaista samo to, mada svako može da nađe deo sebe u mojim knjigama. Čak i ja. Moja generacija je doživela usud osamdesetih. Neko je umro, neko ostao zakucan u mitu tih vremena, puno ih je otišlo, a mi što smo još ovde, izlažemo se nemogućim poduhvatima da nekako odbranimo svoje ideje iz detinjstva. Klinci danas su brži, luđi, oprezniji, nego što smo mi bili. U skladu sa vremenom. Ne smemo da ih podcenimo, ipak su oni odrasli u ratu. Oni koji čitaju moje knjige, doživljavljaju me kao sebi ravnog gotivca. To je meni izuzetno drago.

Zbog čega kažeš (u biografiji) da je tvoj novi roman, Rođeni zli, prvi koji potpisuješ s ponosom? Šta fali ostalim?

Samo zato što sam do sada bio čovek koji nonšalantno piše knjige. Uzeli su mi mikrofon, verovatno sam u nečijoj projekciji bio opasnost ka uvođenju prostačkih sadržaja, pa sam tražio način da opstanem u javnom životu i da se i dalje čuje moja reč. Prva četiri romana sam napisao zdušno, poletno, relaksirano, a onda sam shvatio da ne treba da se tako nehajno odnosim prema pisanju. Nisam se osećao iskreno kada me neko predstavlja kao pisca, pošto znam koliko truda treba da se zasluži to zanimanje. Tačno sam znao gde sam tanak, pošto čitam jako puno, i rešio sam da se korigujem. Da napišem roman koji je književno potkovan, da pokažem da sam ovladao zanatom. Kockao sam se, pošto u ovo vreme, narativ poput mog može da doživi komercijalni udes. Ali, nije. Premašio sam svoja nadanja. Imao sam sreće da je Laguna od početka stala iza mene, koristio sam pomoć prijatelja u istraživanju, posebno karaktera mojih junaka, urednik mi je davao vetar u leđa. Kada se radi u timu, čovek se mnogo bolje oseća.

Duleta sam ostavio negde tamo u osamdesetim i pošto sam sada ozbiljan pisac, red je da budem Dušan. I zbog publike i zbog sebe. Nema više nehajnosti.

Po meni je druga bitna stvar vezana za ovaj roman ta da se „Rođeni zli“ uključuje u pokret po imenu digitalni realizam – koji je u drugoj polovini prošle godine ustanovljen zbirkom priča „Beograđanke“, Igora Marojevića i romanom „PR“, Aleksandra Ilića – a koji je već izvezen u Makedoniju prevodima ovih knjiga i koji se prevodi i dalje po regionu i šire, pa se nadam da može da postane opštiji brend. To ne bi bilo nikakvo čudo, s obzirom da digitalni realizam daje poetički odgovor na, po meni, ključnu situaciju savremenog čoveka koja zahteva adekvatan poetički odgovor, a koji je još uvek redak i na nivou svetske književnosti. Obraditi digitalnost i internet kao punopravan element savremenog sveta i svakodnevice, kao i njegovo više nego bitno proširenje u komunikacijskom sektoru. Odavno sam osećao potrebu da to učinim a možda je činjenica da su “Rođeni zli” nastajali u trenucima kada i dvojica kolega potpisuju svoje nove knjige sličnih senzibiliteta i da to radimo nezavisno jedan od drugog, dokaz toga kakav učinak na nas ima duh vremena.

Pisanje može da bude odlična terapija, međutim ako napisano dopre do čitalaca onda se desi – šta?

To može da ima isključivo pozitivnu konotaciju. Radost zbog toga što čitaoci pozitivno reaguju na moju fikciju meni lično daje prostor i želju da budem bolji, da sebi postavim nedostižan cilj a to je: pisati na granici žanrovske književnosti, a opet se po svaku cenu potruditi da knjiga ne bude žanrovska. To je rizičan je posao. Sa ovim romanom sam, čini mi se po reakcijama, to uspeo. Morao sam da se otresem odrednice koju su mi prilepili s početka karijere a to je da sam pisac rollercoaster romana. Mislim, ok je brzina, ali kada sam ja za volanom. Ma, ceo jedan period u pisanju je iza mene i sećam ga se sa dužnom setom. Sve su to ipak moji romani.

Zanimljivi su naslovi Afrika i Poranio Milorad (potpuno neočekivan i duhovit slalom), odakle ti Milorad?

Ja sam u zapadnoj Africi proveo u kontinuitetu dovoljno vremena da se saživim sa sudbinom tih ljudi i podneblja. Tamo je sve počelo a tamo je, po svemu sudeći, i započeo kraj civilizacije. Ja sam tamo leteo iznajmljenim boingom 727 kao član posade u okviru nebrojenih mirovnih misija. Jednostavno sam osetio potrebu da ostavim neko svedočanstvo o tome. Imao sam scenografiju, dramaturgiju pred očima tako da sam imao prostora da ubacim likove u super Afričku zezanciju. Kao i u svim svojim romanima i ovaj je sazdan od kritike neoliberalnog sistema po kome naša planeta živi. Poranio Milorad je prvo trebalo da bude roman o mom dedi Miloradu koji je zvanično izvršio samoubistvo 1941. godine, a nezvanično, nemam pojma šta mu se tačno desilo. Kada sam izašao iz dečaštva i postao svestan sveta oko sebe, gledajući fotografije, nije mi bilo jasno da se tolika ljudina, jedna zdrava prelepota od čoveka ubije i ostavi tri maloletna sina iza sebe. Ali zakon ćutanja i straha na koji sam nailazio svaki put kada sam pokušao da saznam dedinu sudbinu bio je nepremostiv. To se danas popularno zove autocenzura. Onda sam odlučio ja da mu ispišem ostatak života i napravio od njega arhetip dede kakvog bih ja voleo da sam imao. Pravdoljubivog, nesuptilnog, silnog a u suštini časnog čoveka. U tom romanu sam se bavio i tematikom homoseksualizma povlačeći paralelu kako je to danas a kako je bilo pre sto godina u srcu Šumadije. Opasno je to provokativna tema za roman, ali nikakvu neprijatnost nisam doživeo. Ja i dalje tvrdim da se ljudima može sve saopštiti samo je bitan način. Ljudi prepoznaju kada neko ima stav.

Bio si stjuart, što zvuči interesantnije od očekivanih poslova jednog pisca nego što je pisanje kolumni, tako je i nastala gore pomenuta knjiga Afrika – je l može koja reč o tom poslu? Razne su legende, mlađi ne znaju šta je sve moglo da znači biti stjuart u „tvoje vreme“, koliko dugo si to radio, otkud tamo – uopšte?

Biti stjuart u drugoj polovini osamdesetih je bila stvar na nivou hoćeš-nećeš. Svakog meseca je izlazio oglas za posao u Politici. JAT je tada bio ogromna kompanija. Tri uslova koji su vodili do letačke dozvole bili su: da čovek ima završenu srednju školu, zna engleski i bude zdrav. Nikakva peripetija. Onda kreneš to da radiš i primiš se na takav život. Svaki dan nova destinacija, svakog meseca dva različita kontinenta. Od Sidneja do Los Anđelesa, nisam znao gde mi je kofer a gde glava, i super sam se provodio. Onda su došle sankcije, restrikcije destinacija, pa sam odlučio da prestanem da radim taj posao. Razmažen sam. Nije to više bio posao iz snova, nego samo posao. Sada kada se osvrnem na iskustvo sa letenja znam da je istok planete u svom progresu nezaustavljiv, mada je meni draži onaj od pre dvadesetak godina, Severna Amerika polako nestaje u svojoj paranoji, Afrika je na kolenima, jedino se još naša majka Evropa nekako drži. Bežim od stereotipa „u naše vreme bilo je bolje“ ali izgleda da je tako.

Ponedeljak i Mamurluk su verovatno „najbeogradskije“ ili priče koje najbespoštednije slikaju jedno vreme i surovo buđenje, nažalost više genearcija bi moglo da se prepozna u toj slici.

Zašto, nažalost? Svako treba da nosi svoje breme. Mada ima mnogo životnih udesa kroz ta dva romana, ipak su to pre svega duhovite knjige. Ne doživljavam ja tragično svet oko nas. Samo ga sagledavam realno. Uvek je sudbina većine da je teroriše manjina. Kada se naučiš da tome pružiš otpor, lakše hodaš kroz život. Naša generacija je učila od svojih roditelja i u mnogome iskazala bunt. Naši klinci uče od nas i na nama je da im tu klicu prkosa suzbijemo na vreme. To se radi kućnim vaspitanjem.

Šta sa onima koji imaju 20 – 30 godina manje? Je l su bolji? Gori? Šta mogu da nauče od likova ta dva romana? Šta misliš?

Ja sam u najavi Ponedeljka voleo da baratam rečenicom da je to knjiga koju svi treba da pročitaju osim moje majke i moje ćerke. Klinci mogu da nauče da sa svime u životu treba koketirati ali ne preterivati. Zlatno pravilo koje primenjuju vrhunski majstori advertajzinga „pomeni ne insistiraj“, kada se pretoči na život donosi dobitnu kombinaciju. Ja sam poslednja osoba koja treba da deli savete o zdravom životu, ali pošto sve polazi iz glave, sreća je neprocenjiva, a ona se nalazi u malim stvarima. Možda neko moje romane doživi motivaciono, mojoj sreći ne bi bilo kraja.

Kao jedan tip s „beogradskog asfalta“ gde vidiš sad taj Beograd? Na šta ti liči današnji asfalt? Sklonio bi decu s tog mesta ili je baš OK da se upadne u svaku rupu na njemu da bi se, kao, znalo šta je život?

Beograd je po meni još jedan od najbezbednijih gradova u svetu, a to tvrdim kao osoba koja je kročila na svaki deo naše planete. I to ne jednom, nego više puta. Dovoljno da mogu da sagledam sve. Meni je to dovoljno da bih se osećao lagodno. Trudim se da prvenstveno sebe zaštitim od trenutne tendencije „uprosti pa vladaj“, prvenstveno u medijima, a moje dobro raspoloženje projektujem na moju porodicu i prijatelje. Našli smo model po kome živimo i radimo. Pa ne dam ja da me neki prostak zavede, pobogu. On ne zna da sam ja gori od njega. Ja sam odrastao ne u krugu dvojke, nego krugu jedinice, ko je tamo doživeo adolescentsko doba treba da se smatra privilegovanim. Tako da, ma koliko se neko trudio da prikaže Beograd kao seljanu, ja to eksplicitno negiram. Beograd je svet. Kakav je svet takav je i Beograd. To je to…

Razgovarala: Ana Radmilović

Izvor: Balkan magazin

Comments

comments