U okolini Narodnog pozorišta i sada tumara duh sitnog, vremešnog mudraca, dok iz sale teatra odzvanjaju aplauzi posle “Gospođe ministarke” i drugih predstava koje je njegovo pero zapisalo, “kradući” od života slike našeg slikovitog karaktera. Pažljivi posmatrači koji umeju da urone u gradsku prošlost čak tvrde kako ponekad čuju tihe udare starčevog štapa po pokislom pločniku, dok smerno prolaznicima podiže šešir u znak poštovanja.

Branislav Nušić, čovek koje na ovaj svet došao kao Alkibijad Nuša, veliki srpski pisac cincarskog porekla, neprevaziđeni patriota i umetnik, ostavio je delo kojim se besmrtno ismeva našim manama, terajući nas da se opametimo. Kako vreme teče, tako Nušić ostaje nedodirljiv i aktuelan, možda i zato što se generacije smenjuju, a naše mane ostaju večne. Kao i “Narodni poslanici”, “Sumnjiva lica”, “Gospođe ministarke” ili “Ožalošćene porodice”…

Ovo je priča o poslednjim danima ovog velikana, i njegovom obraćanju novinarima. Listajući arhive beogradskih dnevnih listova onog doba, jasno dobijamo uvid da je interes javnosti za zdravlje pisca bio ogroman.

Oboleli pisac je u jesen 1937. godine operisan u Sanatorijumu “Vračar”, a ondašnja javnost bila je veoma zainteresovana za njegov oporavak.

Dabome, to je mobilisalo i celu bulumentu novinara, pa su brojni prestonički uposlenici “sedme sile” na sve načine pokušali da se približe Nušićevoj bolesničkoj postelji. Na kraju su u tome i uspeli.

Prvi utisak koji novinari prenose jeste da je pisac, bez obzira na težinu operacije bio vedar i raspoložen.

– Dakle, ipak novinari! – uzviknuo je gospodin Nušić kada smo naišli, objašnjava jedan od ondašnjih žurnalista. – E, sad, šta je tu je.

Novinari su se pravdali rečima kako će “za čas biti gotovo”, a pisac odgovara u svom stilu.

– Za čas!? Znam ja to! Tako su mi i lekari kazali, pa vidi šta se napravilo. Dakle, šta biste hteli da znate?

Šta su drugo mogli da ga upitaju, nego ono zbog čega su i došli, a to je kako je prošla operacija.

– Manite. To je bila prevara. Prava, pravcata prevara. Lekari su me saleteli: “Gospodine Nušiću, dođite u sanatorijum, videćete, biće to pravo uživanje, osećaćete se bolje nego kod svoje kuće…” Tako su mi oni govorili, a ja sam ih poslušao. Došao sam ovamo. Isprva je sve bilo lepo i krasno. Dobio sam lepu postelju, sunčanu sobu, a, da vam kažem u poverenju, i jedna lepa sestra se našla tu oko postelje. Sve bi se svakako lepo svršilo da najednom ne dođoše i rekoše: Idemo u operacionu salu!

Vešti narator nastavio je svoje pripovedanje radoznalim novinarima.

– Kakvu salu? Meni je dobro i ovde! – nastavljao je Nušić. – A oni kažu kako je “tamo mnogo svetlije, a i lepši je izgled” pa se ja prevarim i pođem. Uvedoše me, položiše na operacioni sto i počeše da mi vezuju ruke. Kad upitah šta je to, odgovoriše da se ne bih češao. Dobro, a što mi vezujete noge, valjda se neću češati nogama? A oni ćute kao ribe. I tada, pokriše mi glavu platnom, zazvečaše instrumenti i u mene se zari nož.

Publika je s nestrpljenjem slušala piščevo viđenje zahvata koji je on prepričavao kao anegdotu, pa su čuli i kako je sve proteklo: “Jedan urlik, dva urlika, nekoliko sočnih psovki u sebi, i sve je bilo gotovo. Eto, tako je prošla ta prevara”.

Pitali su ga za rezultat, a on je odgovorio savršeno u svom stilu.

– Tja, rekao bih vam, ali iz porodičnih razloga ne bih hteo da se raščuje. Od devojke postao sam sad muškarac. Eto to je. Samo, nemojte objavljivati. Porodični razlozi, znate.

Iako teško bolestan, Nušić je primorao novinare da se od srca osmehnu. Kako je razgovor bio gotov, na redu je bilo fotografisanje, a pisac tada namerno pali cigaretu.

– Molim vas, slikajte me sa cigaretom. Da se bar nekako osvetim doktorima. Pući će od muke kada me vide da pušim…

Nušić je napustio svoj Beograd i Srbiju nedugo zatim. Kada su se spustili januarski snegovi već naredne, 1938. godine, i on je otišao sa ovog sveta. Ostale su zabeležene ove duhovite izjave pred novinarima, kojima je krepio svoj neusahli duh.

U znak poštovanja i velike tuge, zdanje Narodnog pozorišta u Beogradu bilo je obavijeno crnim platnom.

Pisac čija dela su generacijama izazivala osmeh na lice publike nije imao nimalo lak život. Sin jedinac mu je poginuo kao vojnik u Prvom svetskom ratu, a samog Nušića nije “preskočila” robija, jer je grdno nasekirao kralja Milana Obrenovića objavljivanjem pesme “Dva raba”, zbog koje je proveo dve godine u zatvoru.

Pisac je bio posvećen pozorištu, pa je njegov trag ostao neizbrisiv u Narodnom pozorištu u Beogradu, ali i u Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu.

Na Trgu Republike, uz samo Narodno pozorište, danas stoji velika skulptura posvećena Branislavu Nušiću. Zaista, prikazan je onako kako je izgledao u doba kada je stvarao svoja dela, šarmantni bard sa šeširom i štapom.

Za ovo mesto vezana je jedna tipično beogradska ironija. Naime, u doba kada je trebalo da bude postavljen Spomenik Neznanom junaku, upravo je Nušić sugerisao da monument bude ovde, u centru grada, a ne kao što je to hteo kralj Aleksandar Karađorđević, na Avali.

Posle žestoke polemike u javnosti, kraljeva je “bila poslednja” i Meštrovićevo delo je izgrađeno od 1934. do 1938. godine na vrhu najbliže beogradske planine.

Na mestu koje je pisac predlagao kao poslednje konačište nepoznatom heroju iz Prvog svetskog rata, danas je spomenik posvećen upravo njemu – Branislavu Nušiću.

bgd-nusic-MALA-(2)

Izvor: Večernje novosti

Comments

comments

Related Posts