Izdavačka kuća Dereta nedavno je izbacila neke nove književne naslove. Oktobar je u Dereti mesec sajamskih popusta na njihova izdanja tako da neki od ovih naslova mogu da se nabave po veoma povoljnim uslovima. Ovo su neki noviteti:

Testament. Razgovori s Dominikom de Ruom, Vitold Gombrovič

Testament nije tek obična memoarska proza jednog od najznačajnijih posleratnih, ne samo poljskih već i evropskih pisaca. Kao i uvek, Vitold Gombrovič dokumentarni tekst transponuje u lirski izraz osebujne snage koji nije tek u službi izlaganja pukih biografskih podataka, već (auto)poetski traktat i jedno od najdubljih modernih promišljanja umetnosti i književnosti uopšte, traktat koji će nam pojasniti kako je ovaj veliki umetnik postao to što jeste. Kroz razgovore sa svojim prijateljem Dominikom de Ruom, u jedanaest poglavlja uglavnom nazvanih po naslovima njegovih dela, pred nama se otkriva još jedno Gombrovičevo lice, još jedna jedinstvena vizija sveta i književnosti. Zato i ne čudi kada Bruno Šulc opisuje Gombrovičevo delo kao „neobičnu manifestaciju spisateljskog talenta”, kada ga Apdajk karakteriše kao „najdublji izraz pozne moderne”, a Česlav Miloš u njemu vidi „spomenik poljske književnosti”.

Vitold Gombrovič je po mnogima najznačajnija pojava poljske književnosti XX veka, koju neretko svrstavaju u društvo sa velikanima poput Selina i Kafke. Rođen je 1904. u imućnoj porodici koja je iz Litvanije, gde je živela duže od četiristo godina, raseljena u jugoistočnu Poljsku zbog učešća u Januarskom ustanku protiv ruske vladavine.

Godine 1911. sele se u Varšavu, gde Vitold pohađa gimnaziju i završava studije prava. Kada je uzeo učešća u prvoj plovidbi novog prekookeanskog broda MS Šrobri za Južnu Ameriku, nije ni slutio da će zbog ratnih dešavanja koja su u međuvremenu izbila u njegovoj domovini biti primoran da ostane u Argentini sve do 1963, kada se vratio u Evropu, tačnije u Francusku. Najpoznatija dela su mu romani Ferdidurke (1937), Sumanuti (1939), Trans-Atlantik (1953), Pornografija (1960), Kosmos (1965), ali verovatno njegovo najznačajnije delo predstavlja njegov Dnevnik: 1953–1969.

Šuma nad šumama, Ričard Pauers

Saga o drveću počinje kada Jergen Hoel, siromašni doseljenik, posadi šest kestenova zaklevši se: Jednog dana, moja deca će tresti stablo i jesti za džabe. Počevši od gladi, kao osnovnog impulsa, Pauers nam kroz galeriju likova koji se nalaze u korenu ove priče (jer on i piše ovaj roman od korena, preko stabla, pa do krošnje i natrag do semena) pruža najrazličitije motive s kojima junaci staju u odbranu prirode, a protiv velikih kompanija koje sistematski uništavaju čitave eko-sisteme: Nilaj Mehta, mladi programer iz Silikonske doline, shvata da su genetske sekvence u drveću identične njegovim programima, a botaničarka Patriša Vesterford otkriva da drveće formira zajednice i komunicira međusobno – što će je koštati akademske karijere.

Dugo, sve dok se nije pojavila Šuma nad šumama, nismo imali delo koje u potpunosti predstavlja svojevrsnu odu prirodi i njenim čudima. Uzbudljiva i zaokružena priča o drveću, aktivizmu i bizarnim obrtima sudbine vešto je ispripovedana na gotovo šeststo stranica. Roman je doživeo veliki uspeh kod publike, ali je i osvojio mnoga prestižna priznanja: Pulicerovu nagradu za književnost 2019, zatim Medalju Vilijem Din Hauels – jednu od najznačajnijih američkih književnih nagrada koja se dodeljuje tek na svakih pet godina, kao i francusku Nagradu za američku književnost.

Na Njujork tajmsovoj listi bestselera roman se nalazio više od godinu dana, dok su ga časopisi Vašington post, Tajm, Opra magazin, Njuzvik, Čikago tribjun i Kirkus rivjuz proglasili knjigom godine.

Ričard Pauers (1957) smatra se jednim od najznačajnijih savremenih američkih romanopisaca i esejista. Studirao je fiziku na Univerzitetu u Ilionisu, da bi se potom prebacio na studije engleskog jezika. Osamdesetih je neko vreme radio kao programer, a nakon toga se posvetio pisanju. Međutim, ljubav prema prirodnim naukama uvek je prisutna u njegovim delima kroz motive veštačke inteligencije, virtuelne stvarnosti, uticaja industrije na prirodu itd.

Roman Gain ovenčan je Nagradom „Džejms Fenimor Kuper” za najboju istorijsku fikciju, a delo The Echo Maker, Nacionalnu nagradu za najbolju knjigu. Ipak, Šuma nad šumama važi za njegovo najnagrađivanije i najuspelije delo.

Ples sa vodom, Ta-Nehasi Kouts

Mladi Hajram Voker rođen je u ropstvu, na plantaži duvana. Sin belog gospodara i majke crnkinje, dečak poseduje neobičan dar: neverovatno fotografsko pamćenje. Međutim, kada dečak napuni devet godina, otac odlučuje da proda njegovu majku i, uprkos fantastičnom daru da zapamti i najmanju sitnicu, Hajram će izgubiti svako sećanje na nju. Zauzvrat, dečak dobija neobičnu moć koja će mu, godinama kasnije, spasiti život iz nabujale reke. Susret sa smrću rađa u Hajramu jednu želju: da pobegne sa plantaže duvana, jedinog doma koji ima. Tako počinje veliko putovanje od surovog Juga, kroz podzemne ratove robova i robovlasnika, preko plantaža Virdžinije, sve do gerilskih jedinica skrivenih u divljini i utopijskih pokreta na Severu.

Začinjen magičnim realizmom, Ples sa vodom uzbudljiv je istorijski roman jednog od najaktuelnijih savremenih američkih pisaca Ta-Nehasija Koutsa, nezvaničnog ideologa borbe pokreta „Black Lives Matters” u kome se još dublje tematizuje borba afroamerikanaca za jednakost u savremenom američkom društvu.

Ta-Nehasi Kouts (1975), pisac i novinar, aktivista za prava Afroamerikanaca, smatra se jednim od vodećih glasova američke književnosti.

Stekao je široku čitalačku publiku još kao nacionalni dopisnik u Atlantiku, gde je pisao o vodećim problemima sa kojima se suočava afroamerička zajednica. Pisao je za najuglednije novine i časopise, među kojima su Njujork tajms, TajmVašington post itd.

Najveću popularnost stekao je knjigom Između sveta i mene (Between the World and Me) u kojoj istražuje šta je sve uticalo na živote Afroamerikanaca (ropstvo, institucionalno nasilje itd.). Delo je 2015. osvojilo Nacionalnu nagradu za dokumentarnu knjigu godine, a 2016. našlo se u finalu za Pulicerovu nagradu, kao i na sedmom mestu Gardijanove liste „100 najboljih knjiga XXI veka”.

Na nagovor agenta, Kouts se okreće fikciji i tako nastaje Ples sa vodom, njegov prvi roman, koji je dočekan s velikim interesovanjem i publike i kritike, a dosad je preveden na dvadesetak jezika.

Kouts je i autor memoara Predivna borba (The Beautiful Struggle), kao i knjige eseja Bili smo osam godina na vlasti (We Were Eight Years in Power), a mlađoj publici je pre svega poznat kao scenarista popularnih Marvelovih stripova Crni Panter i Kapetan Amerika.

Clandestino: u potrazi za Manu Chaom, Peter Culshaw

Ne tako davno, Manu Chao i njegov tadašnji bend Mano Negra bili su na kolumbijskoj turneji. Putovali su vozom i usput pregovarali sа vojskom i pobunjenicima. Kako su sami rekli, nije to bila baš „klasična rokenrol turneja” –  već pre nešto nalik Napoleonovom povlačenju iz Moskve. Manu je muzičar sa višemilionskim tiražima koji više voli da spava na podu kod prijatelja na gajbi nego da odseda po hotelima sa pet zvezdica, antiglobalista koji zuji sa aktivistima za prava prostitutki po Madridu, samotnjak koji peva pred sto hiljada ljudi na stadionima Latinske Amerike i Evrope. Dobro je poznat i našoj publici: njegov koncert na „Exitu” pred 35.000 fanova mnogi smatraju najboljim koncertom u istoriji ovog festivala, ali svakako ne treba zaboraviti da je pevao i u sali durlanske osnovne škole u Nišu i tom prilikom pružio podršku aktivistima grupe „Odbranimo reke Stare planine”. Knjiga Clandestino pisana je pet godina i Peter Culshaw je za to vreme pratio Manua širom sveta.

Peter Culshaw je reporter kulturnih rubrika u Guardianu, Daily Telegraphu, Observeru i BBC Radiju, a u svojoj karijeri je profilisao mnoge čuvene izvođače. Malkolm Maklaren, nekadašnji menadžer Sex Pistolsa, prozvao ga je „Indijana Džouns muzičkog sveta”.

Culshaw je osnivač, direktor i muzički urednik na theartsdesk.com, veb-sajtu sa intervjuima, vestima i drugim sadržajima posvećenim muzici, knjigama, pozorištu, televiziji, filmu i drugim umetničkim formama. Kao producent i muzičar, radio je sa ansamblom Buena Vista Social Club u Havani, ali i sa Bollywood orchestras u Mumbaju.

Ostaci sveta, Igor Marojević

Tragična sudbina čoveka od Španskog građanskog rata, preko Jasenovca, pa do NATO bombardovanja krajem devedesetih godina prošlog veka, odvija se na velikim platnima čovekove tolerancije, opstanka, bola… Mogućnost, uopšteno govoreći, da se sve to predstavi u prvom romanu o Jasenovcu kao dominantnoj temi, jeste veliki pokušaj da se ujedno prikažu i sva stradanja dvadesetog veka. Igor Marojević u svom nesumnjivo najboljem dosadašnjem delu o „veku logora“, kako se i naziva dvadeseto stoleće, piše hladnim tonom, čija melodija, uprkos svem užasu, pronalazi vatru koja tinja i baca plamen sećanja na one ljude i njihove sudbine koji sve više tonu u zaborav pred nekim drugim ratovima, nekim drugim krvavim stradanjima. U takvom miljeu, Ivanka Novčić, jedna od protagonistkinja ovog romana, svojim čudnovatim erosom uspostavlja balans, ili, bolje rečeno, prelaz između tame i svetlosti, nudeći nadu u spasenje nevinog, ili bar drukčiji pogled na ono što je preostalo u Ostacima sveta

Zoran Bognar

Igor Marojević u romanu Ostaci sveta pronosi novu postideološku štafetu širom evropskog prostora. Pripovedači predaju jedan drugom govornu štafetnu palicu, kako bi tehnikom skaza ispričali istoriju stradanja u dvadesetom veku, od Španskog građanskog rata do NATO bombardovanja SR Jugoslavije.

Ako je Hana Arent ukazala na banalnost zla totalitarnih ideologija dvadesetog veka, u jednom od najboljih srpskih romana u dvadeset prvom stoleću Marojević pripoveda o nepodnošljivoj učestalosti patnje ili (pre)velikim ostacima zla. U dobu visokoideologizovanih i pristrasnih narativa kojima obiluje savremena književnost, autor uspeva da u naraciju uvede vapijuću poliperspektivnost u predočavanju zločina: od Jasenovca i Blajburga do Kravice i Srebrenice. Na taj način izbegavaju se pojednostavljujući uvidi u psihološke profile i „levih“ i „desnih“, i zločinaca, ali i žrtava, u korist njihove istorijske uverljivosti i romaneskne uzbudljivosti.

Dr Igor Perišić

Igor Marojević (1968) napisao je Beogradsko petoknjižje: zbirku priča Beograđanke (2014) I romane 24 zida (1998, 2010), Parter (2009), Prave Beograđanke (2017) i Tuđine (2018). Drugi ciklus, Etnofikcija, čine romani Majčina ruka (2011), Šnit (2007, 2008, 2014) i Žega(2004, 2008). Napisao je još, između ostalog, tri drame, koje su izvođene u Španiji i Srbiji. Njegova dela i/ili njihovi odlomci objavljivani su na 16 jezika, s akcentom na Pirinejskom i Balkanskom poluostrvu. Zastupljen je u desetak reprezentativnih proznih antologija. Nagrade: „Károly Szirmai“, „Desimir Tošić“, „Stevan Pešić“, nagrada iz Fonda „Borislav Pekić“…

Comments

comments

Related Posts