Izdavačka kuća Službeni glasnik u poslednje vreme objavila je nekoliko novih naslova kojima možete prekratiti vreme tokom izolacije, samoizolacije i policijskog časa. Ovo su neke od knjiga na koje bi trebalo da obratite pažnju.

Bizarne priče su najnovije delo Olge Tokarčuk, dobitnice Nobelove nagrade 2018. godine. Knjiga je zbirka sačinjena od deset pripovedaka, a svaka, iako različita, otvara pitanja koja nas suočavaju sa našim polažajem u ovom životu i društvu kakvo jeste. Kakav je zapravo svet u kome živimo i koliko svako od nas ima kontrole nad svojim postignućima?

Poslednje objavljeno delo dobitnice Nobelove nagrade za 2018, zbirka od deset pripovedaka, čiji je zajednički imenitelj fascinacija čudnovatošću koja se obično dovodi u vezu s rubnim prostorima i liminalnim stanjima.

Kao i u svojim prethodnim knjigama, Olga Tokarčuk nam postavlja pitanja koja nas izbacuju iz komfora, podseća nas na to da se svet čoveku migolji, izmiče mu, da sve manje imamo kontrole nad svojim postignućima, da se u današnjim društvima demokratija neopazice pretvara u diktaturu, i da su uloge koje preuzimamo na sebe poluge socijalnih konstrukata. Dobro poznate stare hrišćanske ideje iznosi u novom ruhu, a rekonstituisanu čovekovu vezu s prirodom nudi u transhumanistickoj viziji dragovoljnog oživotinjavanja.

Ovo nisu samo priče o kloniranju, usamljenosti i nemogućnosti da shvatimo sebe i svoj položaj u utvrđenim društvenim ulogama; svaka priča je po jedna iščašena vizura koja podstiče potrebu da damo svetu nekakav smisao u metafizičkom ustrojstvu. Tipično za sve knjige Tokarčuk: dovoditi u pitanje aksiome zato da bi pomerene granice otvarale iznenađujuće vidike, i da bi potreba za prevazilaženjem ograničenja proradila kao mentalna nužda. Jer umetnost i postoji zato da bi provocirala ono na šta se bojimo i da pomislimo.

Mala knjiga o Japanu, autorke Kristin Barli, predstavlja najzanimljivije detalje iz običaja vezanih za drevnu japansku kulturu i osveljava Japan na sasvim nov način.

Koja je bila uloga gejši? Odakle potiče umetnost bonsaija? Kada su se pojavili prvi drvorezi? Šta simboliše bambus? Kakvo je poreklo kimona? Kako se pozdravlja u Japanu? Od čega se sastoji ikebana? Ko je uspostavio čajnu ceremoniju? Koja su to popularna japanska jela? Zašto Japanci obožavaju planinu Fudži? Ovaj prekrasni mali album, koji će očarati sve zaljubljenike u Daleki istok, prikazuje običaje, sujeverja i velike ceremonije Zemlje izlazećeg sunca.

Male boginje Slavka Krunić i Sanje Domazet su moderna bajka u kojoj boginje oberučke prihvataju moderan način života i koriste sve prednosti kako bi odrastanje dece učinile što srećnijim.
Evo modernih bajki čije su glavne junakinje zavodljive, strasne, lirske, krilate, nežne boginje, koje vole decu i sve čine da njihove poraze pretvore u trijumfe a strahove u smeh, jer bojati se znači propustiti sreću.
Male boginje slučaju komedijantu ne prepuštaju sudbinu dece, već berući edelvajse, na ćilimima, u letećim balonima ili na zmajevima, sa mobilnim telefonom u ruci ili čarobnom lampom, grickajući kisele krastavce ili polenov prah, čine sve da svet odrastanja postane vedrina, smeh i praznik, da dečija stvarnost bude i čudo i misterija igre, jer je sjedinjenost postignuta kroz igru – najveća!
Dragi moj g. Rahmanjinov,
Upravo sam stigao kući s vašeg resitala danas po podne i osećam se prozvanim da uradim nešto što mi se u karijeri kritičara nikad do sada nije desilo. A to je da napišem privatno pismo divljenja jednom umetniku.

Pružili ste toliko uzvišeno izvođenje, maštovito i vatreno, da ste u celosti osvojili moj um, srce i maštu. Ponosan sam na svoje intimno poznavanje klavira i njegovih eminentnih izvođača skoro od svog detinjstva, ali sam retko bio tako u potpunosti uzbuđen kao vašom umetnošću danas popodne. Bilo je savršeno, puno duše i vrhunsko. Želeo bih da zahvalim onako toplo kao što se osećam ovog trenutka.

– Kritičar Leonard Libling, Njujork, 3. novembra 1934.

Rahmanjinovljeva Rapsodija na temu Paganinija, pisana svom kompozitorovom veštinom, ispostavila se kao najuspešnija novina koju je Filharmonija imala još od kada je g. Toskanini oduš evio pretplatnike Ravelovim Bolerom. Naravno, Rapsodija je imala prednost pijanizma g. Rahmanjinova i veš tog vođenja ansambla g. Valtera, ali su i uspešnost briljiranja klavira, dramatsko povezivanje Dies Irae, široko otvorena „masnoća“ gudača i staromodne bravure bili dovoljni da osiguraju uspeh. Rapsodija nije filozofska, značajna ili čak artistička. Ona je nešto za publiku, a ono što našim orkestrima treba u ovom trenutku jeste više muzike za publiku. Više muzike za publiku znači više publike za muziku, i ovim mudrim aforizmom zaključujem još jedan pozdrav g. Rahmanjinovu.

 

– Kritičar Robert A. Sajmon, Njujorker, 1934. godine

 

Comments

comments

Related Posts