Nikola Marković je rođen 1990. godine u Kotoru. Rano detinjstvo proveo je u Herceg Novom, odakle se, pred kraj devedesetih, preselio u Niš. Pesme u prozi i priče objavljivane su mu u pančevačkim “Rukopisima” 2013, 2016 i 2017. godine. Povremeni je saradnik portala kultivisise.com kao i hercegnovskog radija “Jadran”. Odlomak romana “Smrt je placebo” objavljen je u 82-83 broju “Gradine”, jednog od najstarijih književnih časopisa u Srbiji. Roman “Smrt je placebo” je prvi roman Nikola Markovića u izdanju izdavačke kuće “Agnosta” Inspirisan mediteranskim navikama na kopnu, i kontinentom među mislima mornara, gradi svoj stil tumačeći kontrast između stalne želje za odlaskom i sveprisutne balkanske nostalgije.

O ovom romanu, ali i o književnosti, književnoj sceni, nagradama i još nekim stvarima porazgovarali smo sa Markovićem.

  • Smrt je placebo“ je Vaš prvi roman. Pre toga ste pisali pesme u prozi i priče. Da li mi se čini ili je trend da mladi pesnici, na čelu sa Tabaševićem, masovno „beže“ u dužu proznu formu? Zašto?

Kada si jako mlad, samo osetiš potrebu da talog koji nosiš negde u dubini duše pretočiš u reč. Onda, valjda, dođeš u neke godine kada ti taj poetski izraz nije dovoljan da se opišeš i opišeš stanje oko sebe. Pretpostavljam da je to razlog zbog kog dobiješ onu andrićevsku požudu za pričom i pričanjem. Iako je „Placebo“ poprilično lirski ispripovedan, od pesme se razlikuje po tome što je emocija promišljenija, a pesnička slika razrađena. Verujem da svaki čovek ima nalete kada bi da priča i one kada bi da glasno oćuti svoju istinu. Kada se glasno lakonski izraziš, onda nastaje pesma. Onda kada želiš da pesmu sebi pojasniš, nastaje nešto duže. Mislim da je pisanje put do neke spoznaje. I sam je Tolstoj na temu nevernih brakova „prepešačio“ stotine stranica, da bi se na kraju sveo na „Krojcerovu sonatu“ koja broji svega stotinak strana. Ali do toga treba stići. Do toga da si opet u stanju da zapevaš kratko i da ti sve bude jasno. Što reče neko, do jednostavnosti treba narasti.

  • Da li ste dobili neki feedback? Kakve su reakcije na Vaš roman?

Ne treba zanemariti feedback onih ljudi koji su mi pre štampanja dali svoje mišljenje o tome šta bi trebalo sažeti i menjati. Taj feedback mi je bio jedan od važnijih. Potom naiđeš na previše pozitivnih reakcija koje te zbune i koje sigurno nisu apsolutno tačne. Tu ne smeš da se zaseniš. Kada stignu prve kritike koje imaju i negativne aspekte, shvatiš značaj povratne reakcije. Onda dobiješ potrebu da napreduješ. Što se mene tiče, najvažnije je lišiti se sujete i odbaciti lažno nakalemljene ego prelive, koji umeju da povedu u pogrešnom pravcu. Moram da priznam da je i mene, ali i mog izdavača u prvom talasu iznenadio broj ljudi koji je želeo da se sretne sa knjigom. Tek sada, posle više meseci, stižu reakcije meni potpuno nepoznatih ljudi, a to mi govori da knjiga ima svoj čitalački put nezavisno od mene, i to me jako raduje. Konačno, važan mi je i moj sud koji iz ove perspektive kaže da je roman lirski kitnjast i verovatno više ne bih tako pisao. Ali i to je neki put do spoznaje, koji sam prethodno pomenuo.

  • Zašto ste za glavnog junaka odabrali baš lika koji je ostao bez jedne noge? O takvim stvarima se u Srbiji i ne piše mnogo.

Kada sam formirao Vuka, imao sam potrebu da njegov cinizam opravdam nečim što je suštinski komplikovanije od običnog prevarenog čoveka. Zbog toga sam, pomalo metaforički, želeo da mu se osvetim za njegovu nadobudnost i da mu fizičkim invaliditetom oskrnavim ego. Osim toga, želeo sam da mu ograničim zonu komfora i stavim ga u poziciju čoveka koji je na Balkanu, ali je različit. Iako Vuk trpi neprijatnosti kao takav junak, cela jedna pripovedna nit predstavlja ga kao čoveka koji ka gubljenju ekstremiteta ide upravo glavom kroz zid, kao prosečan Balkanac. Taj spoj dve prirode koji se u njemu odvija, alegorija je na svaku osobu u ovoj ili susednim zemljama, jer se u njemu lome tradicionalni i modernistički aršini. Ima li boljeg načina da svog junaka predstaviš kao junaka stanja, od tog da mu ograničiš kretanje, i umesto delanja mu opisuješ stanja. Da sve to ne bi bilo dosadno, morala je da postoji i ona strana priče kada je stajao čvrsto, s obe noge na zemlji.

  • Očito je da je roman veoma ličan. Kako ste, zdravi i pravi, uspeli da se stavite u kožu osobe koja je vezana za kolica?

Jako je zanimljivo da me dosta često to pitaju. Rekao bih da moj život ne čini samo talog iskustva koji imam ja, već i sve ono što vidim, čitam ili sanjam. Kada sam kao mali, u Baru, na železničkoj stanici video čoveka koji bez nogu, rukama puzeći prelazi ulicu, zauvek sam zadržao potrebu da o tome razmišljam. Pošto sam kao klinac živeo u Herceg Novom, često sam na šetalištu viđao ljude bez ekstremiteta koji se leče u banji Igalo i prihvatao ih baš kao i sve druge ljude. Vremenom mi je sazrela ideja da bih makar na neki način mogao da se solidarišem sa njima. Osim toga, poznajem par ljudi koji imaju sličan invaliditet, pa sam se dobro informisao. Jednom mi je jedna devojka rekla da je mnogo bolje reći: „čovek sa jednom nogom“, a ne „čovek bez jedne noge“. I to je živa istina. Tek kada tako posmatraš stvari, možeš i da ih opisuješ. Druga veoma važna komponenta je mašta. Sa njom možeš i u svemirski brod i u prošlost, a kamo li u kolica.

  • Zašto ste odlučili da pišete? Verovatno, kao i svi ostali, zbog para, svile i kadife koje donosi život književnika u Srbiji?

Od malena sam imao tu potrebu da sve što vidim, čujem, sanjam ili zamislim, opišem. To je zaista neka vrsta potrebe, možda čak i oštećenja. Neki ga, zovu i darom. Ponekad zaista mislim da je ta potreba da verbalizuješ sve što vidiš, tuđe sudbine, svađe i ljubavi po ulicama, muziku, baš sve, da je to opterećenje. Da bi napravio balans u svojoj glavi, do svih tih latentnih upijanja karaktera, ja priče razrađujem na papiru. Dugo mi je to služilo kao sredstvo da se izborim sa projektovanim stvarnostima, a potom i prešlo u neku vrstu navike. Naravno da deo toga nije umetnički vredan, ali je makar dobra vrsta terapije. Odavno sam razdvojio dve vrste pisanja. Pisanje za novac uglavnom se svodi na pisanje blogpostova marketinškog tipa i to je to. S druge strane, književnost je, kao i čitava kulturna situacija u Srbiji do te mere obezvređena, skoro otkad sam se rodio, pa u novac od književnosti i ne mogu da verujem.  I oni koji od toga danas žive, uz izuzetke, nažalost više liče na ljude koji primaju napojnicu dvorske lude. Kakva država, takva i književnost. Danas su književnici na dnu socijalne lestvice. Umiru daleko od Aleja, u pocepanim košuljama i sa zemljom ispod noktiju.

  • Kakav je Vaš stav o književnim nagradama?

Bio bi kliše kada bih rekao da su precenjene. Zar ne? Ali, imati na desetine nagrada za koje se više ni ne zna ko ih dodeljuje, nije baš smisao nagrade. Ipak, ne mogu da kažem da sam protiv njih. One osim što govore o piscu, govore i o socijalnom kontekstu i eri u kojoj se nalaze. Jednom, kada sve bude istorija, postojaće oni pisci koji su iz principa vratili nagrade. Da ih nema, ne bi imali šta da vrate. A onda ih večnost ne bi pamtila. Šalu na stranu, ima nekoliko značajnih nagrada u Srbiji koje su važne pomena i koje još uvek imaju u žiriju neku zaostalu vrstu koja ceni vrednosti. Ipak, sve su obezvređenije i podložne kalkulacijama. Pogotovo političkim. To je užasno. To književnost ne trpi. Ne na duge staze.

  • Na čemu sada radite? Nova knjiga? Priča? Pesma?

Paralelno na dve stvari. Jedno je neka duža forma iz koje može ispasti roman, a tiče se lične i porodične storije junaka koji se slučajno nađe u Solunu, sto i neku godinu nakon Velikog rata, a potom čačkajući po aktuelnom kontekstu, švercu oružja, migracijama iz Sirije i Avganistana i jednoj misterioznoj plavookoj Grkinji, zadire u sopstvenu istoriju i istoriju svoje porodice. Ambiciozno zamišljeno, tim pre što je u pitanju izvesno drugi roman, koji je neka vrsta testa za književnike. Zato ne žurim. Dok odmaram mozak, uključujem se u potpunu imaginaciju, pišući roman za decu u kom je Niš, grad u kom živim, smešten na moru, a avantura počinje istraživanjem legende o Ćele-Kuli. To je sve što smem da kažem. To mi služi da potpuno pobegnem od sadašnjosti i svega što svakodnevno zvoni okolo.

  • Šta trenutno čitate, a koje su knjige kojima se uvek vraćate?

Pošto smo postali deca hiperlinkova, trenutno paralelno čitam „Istoriju Grčke novog doba“ i „Slike jedne neuspele integracije“ kako bih bolje razumeo vreme o kom pišem u prethodno pomenutom rukopisu. Što se beletristike tiče, nedavno sam tek završio „Luzitaniju“, a pročitao sam i zbirku priča mog nekadašnjeg komšije Đorđa Majstorovića „Ulica izgubljenih reči“.

Uvek se rado vraćam Ernestu Sabatu, Kaporu, Egziperiju, Džonu Fanteu i Crnjanskom. Takođe se, iz nepoznatog razloga često namagnetišem na Murakamijevu „Norvešku šumu“ i „Južno od granice zapadno od sunca“. Te dve knjige imaju neke iščašene junake koji su mi iz nekog razloga jako srodni.

  • Šta možete preporučiti za čitanje posetiocima Bookvara?

„O junacima i grobovima“ Ernesto Sabato

„Oproštajni dar“ Vladimir Tasić

„Stilske vežbe“ Remon Keno

Crnjanski, Kiš, Nastasijević, Srđan Valjarević…

Razgovarao: Milan Aranđelović

Comments

comments