Neverovatni Miki: Adam i Eva su zbog pobune nagrađeni životom


Naš mladi sugrađanin nedavno je pod pseudonimom Neverovatni Miki objavio svoj prvi roman. Dnevno pretrči 10 kilometara, iz benča diže 120 kilograma, dok mu je mentalna gimnastika – satira. Knjiga „Labudoliki paunovi moraju umreti“ iz štampe je, pod okriljem Everest Medie izašla tek nedavno i mada je već privukla pažnju u javnosti, Neverovatni Miki „sa osmehom odbacuje optužbe da bi mogao da avanzuje u književnika“ i preti tužbom zbog takvih kleveta.

Postoji stav da danas svi nešto pišu, iz različitih razloga, a otkuda ta potreba kod Neverovatnog Mikija?

Pisanje se u mom slučaju logično nametnulo. U školi sam morao da ulažem velike napore u matematiku i fiziku i to za stvarno bedne rezultate, dok sam u pisanju, bez nekog osetnog truda ostvarivao lepe uspehe. Ta ljubav je rođena tokom čitanja, a samo pisanje poredim sa svakom drugom vrstom treninga. Na primer, za dobre trbušnjake potrebne su nam prave vežbe za tu mišićnu grupu, ali je tu daleko važniji kardio trening. Čitanje knjiga je kardio u procesu stvaranja knjige. Za mene, čitanje i pisanje su najveće zabave koje sebi mogu da priuštim u životu.


Kada je, kako i gde ta školska sklonost ka pisanju prerasla u nešto više?

Počeo sam da pišem još kao tinejdžer u „Smederevskoj sedmici“, kasnije sam radio za nekoliko medija u prestonici. Potom sam pokrenuo veb magazin „Bookvar“ koji promoviše književnost i kulturu čitanja uopšte, a svi saradnici magazina su završili književnost. Interesantno je to, uprkos onome što se da očekivati, mnogo je veća konkurencija i kvalitet u rubrikama iz kulture, nego u onim iz politike. Kod nas izgleda baš svako može da postane politički analitičar, pa je svako to i postao. Što se tiče kulture, tu se mnogo teže dolazi do mesta, jer tu ima dosta inteligentnih, obrazovanih i potkovanih ljudi koji se tim temama bave u novinarstvu.

PROČITAJTE I OVO:  Željko Obrenović: "Terapijsko pisanje je velika i jako priznata nauka"

Kako je fikcija postala naša realnost

Rođen sam u vreme dok je još odzvanjala parola „I posle Tita – Tito“, kojom su naizgled ozbiljni ljudi, koji su, na žalost bili u poziciji da odlučuju o sudbinama nevinih, odlučili da ignorišu realnost. Tako da je fikcija postala nova realnost. To mi je, kao piscu, olakšalo posao, jer nije bilo potrebe da koristim maštu previše. Bilo je dovoljno da dokumentujem stvari koje su se dešavale oko mene, a kreatori društvene stvarnosti bili su mnogo bolji (auto)satiričari od saradnika Ošišanog ježa i Naše krmače – kaže Neverovatni Miki, odgovarajući na pitanje zašto se odlučio upravo za ovaj žanr

Knjigu „Labudoliki paunovi moraju umreti“ nam u predgovoru, recezent preporučuje kao „generacijski krik pobune“ protiv sistema, datih okolnosti, hijerarhije. To je, oduvek bio jedan od najmoćnijih pokretača književnosti, a kako se pobuna ogleda u ovom romanu?

Reč „pobuna“ ima neki romantičan prizvuk, sa nizom asocijacija na ljude sa zastavama i puškama na barikadama, sa eksplozivnim parolama na usnama, a moja generacija trenutno, može samo da – implodira. U jednom fantastičnom stihu, Bob Dilan kaže da sloboda zvoni za „ratnicima čija snaga ne služi za borbu“. Ne mora svaka pobuna da bude protiv, već može da bude „za“ nekoga ili nešto. Roman sam pisao za one koji su pomalo izgubljeni u danšnjici, jer im se, blasfemije li, četvrtak uveče ne svodi na gledanje Lige šampiona ili nešto što se na Tviteru naziva #tvzp. Kada smo već kod raznih vidova pobune, prvi čovek, Adam je zbog svog bunta nagrađen životom na ovoj predivnoj planeti. To je nešto što će „junaci“ mog romana, na žalost shvatiti na teži način i prekasno.

„Višestruka ličnost“

Neverovatni Miki piše na više frontova i za svaki ima drugačiji pseudonim. To mu, kako kaže, pomaže da odvoji novinarsku, od karijere pisca fikcije i podseća na reči Mike Antića: „Postoji jedan neverovatan gad, koji nosi moja odela, ždere moj hleb, pravi moju decu…“ Inače, stvaranje pod pseudonimom je davnašnja tekovina, a jedan od omiljenih primera za Mikija je portugalski pesnik Fernando Pesoa koji je stvorio preko 30 imaginarnih ličnosti od kojih se svaki, na poseban način, uz karakterističan stil, bavio književnošću, sociologijom, filozofijom, istorijom…

Kako je koncipirana radnja, ko su glavni likovi i koju poruku treba da nam prenesu?

U knjizi nema glavnog junaka, nekoliko njih ravnomerno dele teret priče. Time sam dobio na dinamici, ljudi 21. veka nemaju mnogo živaca da se natenane posvećuju pisanoj reči. Radnja se odvija kao na filmskoj traci, slike se brzo smenjuju i ne daju predaha čitaocu. S druge strane, hteo sam da na duhovit način ispričam veoma važne i ozbiljne priče. U pitanju je satirični triler sa elementima horora i naučne fantastike. Začkoljica je u tome što ovde postoji leš, tu je i ubica koji je svima poznat, ali koga svi žele da sakriju iz određenih razloga. Potraga za tim razlozima je i potraga za smislom i porukom knjige.

Ko su danas labudoliki paunovi zapravo?

Kod nas su za sve nedaće bili optuživani oni „ružni, prljavi, zli“. Ali postoje i oni koji su lepi, čisti i dobri, koji ne rade ništa osim što se dive svojoj krasoti. To su labudoliki paunovi koji danas ne mogu da učine ništa dobro, jer su prezauzeti uživanjem u sebi samima. A nečineći dobro, oni čine zlo, postajući saučesnici onima koji su ružni, prljavi, zli…

Ima li nekog proročkog tona u ovom romanu?

Ne. Iako je radnja smeštena u 2168.godinu posle Hrista, sve opisano je naša sadašnjost. Neka sadašnjost bi, doduše tek trebalo da se desi, a neka nam se upravo dešava. Nedavno je u Novom Sadu sveštenik osveštao vodu u vodovodu i kanalizaciji. U mom romanu već uveliko postoji JKP „Sveta vodica i kanalizacija“. U „budućnosti“ koju opisujem, sve se dešavalo onako kako smo mi, kao društvo, to danas zamislili. To je roman o svetu kakav će postati jer smo mi bili ovakvi. Kada pišem, ja nisam prorok u svom selu, već samo isuviše dobro poznajem meštane.

Razgovarala: Anika Živanović

Izvor: Naše novine