Negde drugde, daleko od svega Ursule K. le Gvin je priča o sedamnaestogodišnjem Ovenu, koji sanja da postane vrhunski naučnik i osamnaestogodišnjoj Natali koja odlično svira više instrumenata i želi da bude kompozitorka. Kao većina tinejdžera, ne znaju šta su sada, ko su, ni kuda da krenu, iako znaju šta žele da budu u budućnosti. Ovenu nedostaje hrabrosti, a Natali nedostaje spontanosti i nedostajuće osobine pronaći će u onom drugom. Ne postavljaju pitanja o smislu života, ona su suvišna, zato što život nije odgovor, nego pitanje, a mi smo odgovor, tako misle Oven i Natali.
negde-drugde-naslovnaOven je autsajder,  izopštenik koji se oseća kao izgnanik iz sopstvene stvarnosti, usamljenik, neshvaćen… ili se bar tako oseća.
Natali je pametna, bistra, samosvesna, talentovana, neobična i smatra da je i Oven isti takav. Natali se smeje Ovenovim dečačkim šalama, dok se glupira kao majmun, trudeći se da bude što bolji čovek.
Sreli su se u pravom momentu za oboje. On je njoj bio potreban da je nauči da se smeje i uživa u sitnicama, a ona njemu da ga nauči da sledi snove i da nikada ne odustaje. Zajedno su naučili da ne postoje muške i ženske stvari, već samo ljudske, jer Ursula K. le Gvin koristi svaku priliku da iznese svoje feminističke stavove, i nije propustila to da uradi ni u ovoj knjizi.
Zajedno će odrasti u željenom pravcu i postaće osobe kakve su želeli da budu.
Oboje su u osetljivim godinama na prelazu iz detinjstva u mladost, svesni da su drugačiji. Ne žele ni da se ukalupe, ali ni da štrče iznad vršnjaka. Ostati dosledan sebi a ipak biti prihvaćen, biti različit a ne odskakati suviše, to je alhemičarski poduhvat svakog tinejdžera. Natali i Oven ne prihvataju tvrdnju da u životu postoje samo dva izbora: da budeš isti kao ostali ili da budeš ono što ostali žele da budeš. Ne prihvataju verovanje u samoispunjujuće proročanstvo, kada ti svi govore da nešto ne možeš da uradiš, pa na kraju i sam poveruješ u to.
Ovenu su reči igračke, premeće ih lako kao žongler loptice i to zadivljuje Natali. Ona ne ume da se izrazi rečima, i zato u pomoć priziva muziku. Njena muzika čini da svet postane veličanstven, kao zvezde, da se ljudi rasplaču, ali ne od tuge. Natali bi volela da ume da priča kao Oven, ali ne ume, jer smatra da ne ume da govori. I zato je njihov razgovor mešavina muzike i reči i zato se oni savršeno razumeju, uklapaju i dopunjuju. Jer ,,samo se tako odistinski priča, sve ostalo su reči. Muzika i misaoni proces su slični. Muzika je drugi oblik razmišljanja ili je možda razmišljanje drugi oblik muzike.” Postoje ljudi koji se prema onome što mi čujemo kao obične zvukove – krckanje grančice, duvanje vetra, pesma cvrčka – odnose kao što se ostali odnose prema rečima. Za njih, muzika je jezik. O tome govori Ornštajn u svojoj knjizi, a o toj knjizi razgovaraju Natali i Oven. Kao i o mnoštvu drugih tema, o kojima nikada ni sa kim nisu mogli ni umeli da pričaju. I zbog tih nesputanih razgovora jedno drugom postali su važni.
Natali i Oven zajedno žive u njegovoj izmaštanoj zemlji zvanoj Trn, za koju je ona komponovala himnu, Trnov duvački kvintet. Godinama je Oven tamo živeo sam, crtao mape, smišljao društveno uređenje, vlade i istoriju, razrađivao ekonomiju i način života. U jednom momentu, bez Natali, usled nepojmljive tuge i usamljenosti, poželeo je da više ne živi tamo sam, da više ne bude gospodar zamka, već želi da bude sa drugim ljudima. Ne želi više da pliva uzvodno, ne želi da se razlikuje od drugih, ali na sve razloge i izgovore, Natali reaguje raštimovanom muzikom sa klavira. Natali čini da se Oven vrati sebi iskonskom i jedinom pravom, da ne pristaje na kompromise. Oven čini da Natali prihvati ženu koja se budi.
Svako odlazi svojim putem, a ipak na taj put odlaze zajedno. Ispunjeni, zreli, zaceljeni, obogaćeni i promenjeni zauvek.

 

Comments

comments

Related Posts