Glavni junak romana „Nazovi Mesec“ je disleksičar i disgrafičar, dečak koga su nastavnici otpisali, a vršnjaci maltretirali. On shvata da je njegova jedinstvenost koju ostali smatraju hendikepom, zapravo originalan način mišljenja. Stendiš je „povetarac u parku mašte“. On živi sa dedom u distopijskoj Engleskoj sredinom pedesetih godina prošlog veka, u kojoj su glad, nasilje i nestanak ljudi normalnost. Ništa nije onako kako se čini.

Kada se Hektor sa porodicom doselio u susedstvo, dvojica dečaka beže iz sivog i surovog sveta u imaginaciju, sanjajući planetu Nepotpun, na kojoj postoji zemlja Kroka-Kole, u kojoj sunce sija u tehnikoloru i gde voze kadilak boje sladoleda. Ali, „Nazovi Mesec“ nije topla, srceparajuća priča o dečaku koji pronalazi prijatelja i prevazilazi sve teškoće. Ovo je priča o tome kako je najbolja stvar koju imamo naša mašta, a Stendiš i Hektor je imaju napretek.

U priči koja stalno ističe jaz između pojavnosti i stvarnosti, moć iluzije i značaj snova, ima više nego dovoljno bajke i teatra. Postoje aluzije na veštice i princeze, kao i na scenske pejzaže. Zvaničnici Otadžbine nisu suptilne kreacije, već karikature koje predstavljaju ugnjetavanje, okrutnost ili pohlepu. A čitaoci treba da popune sve praznine po sopstvenom nahođenju.

Sama autorka je disleksična i disgrafična, maltretirana u školi. Njen mozak bio je sito, a ne sunđer, bila je dete koje gubi informacije, umesto da ih usvaja. To je trajalo sve dok svoj izraz nije pronašla umetničkoj školi, gde je diplomirala kao najbolja u klasi. Ono što je tada shvatila bilo je da vizualizuje sve.

Ona od koje su jednom davno učitelji i roditelji digli ruke, jer ju je “nemoguće naučiti”, nagrađena je CILIP Carnegie Medal priznanjem za knjigu ,,Nazovi Mesec”. Povodom nagrade, autorka je rekla: “Ova nagrada je najveće priznanje i prepoznavanje mog rada. Mislila sam da to meni ne može nikada da se desi. Ova nagrada je pokazatelj šta sve možete postići ukoliko sledite svoje snove i verujete u njih i ukoliko više cenite imaginaciju nego preciznost. U vizuelnom svetu u kakvom živimo, verujem da disleksiju treba negovati, a ne žigosati. Ako promenimo način na koji gledamo na disleksiju, i naučimo decu da prigrle vizuelni način učenja, možemo postići da zabrinutost nestane iz očiju roditelja i možda će čak sa ponosom reći: “Moje dete je disleksično.”

„Nazovi Mesec“ posvećen je svima onima koji „nisu sijali u školi, ali koji poseduju budućnost.“

Piše: Tanja Lebović Zečević

Comments

comments

Related Posts