“Moje ime se javlja kao anđeo”, povodom smrti švedskog nobelovca Tomasa Transtremera


Čitajući pozne stihove pesnika, kao da čitamo same poslednje reči. Ovo više nego za ostale važi za Tomasa Transtremera. Njegova zbirka pesama „Velika zagonetka“ iz 2005 – tanka kao i sve njegove knjige – postala je njegovo zaveštanje. U njoj su novembar, bezvetrica, veče. Prva pesma baca poslednji pogled sa „orlovskih litica“: „U dubini tla klizi moja duša/ ćutke, kao kometa.“ U ovo ćutanje Tomas Transtremer upravo je stupio. Umro je u svojoj 84. godini.

Njegovo ćutanje bilo je najavljeno još ranije. 1996. Transtremer je doživeo težak moždani udar i život mu je visio o koncu. Utoliko više zadivljuje njegov oporavak u godinama koje su usledile. „On ponovo putuje,“ pričali su njegovi prijatelji. Moglo se čuti da je bio čak i u Kini. Onda u Minsteru na pesničkim susretima 2001, pa i u Berlinu. Pre tri godine imao je još jedan nastup, na književnom festivalu u Kelnu. Ponovo je svirao klavir, doduše samo levom rukom koju je mogao da pokreće. Radio je na pesmama, na najkraćim zamislivim. Stari i novi haiku – forma u kojoj je i ranije bio aktivan – našli su se u njegovoj poslednjoj knjižici. Krug se zatvorio.

Odlučujuća stvar: vizija

Tomas Transtremer je kao dvadesetčetvorogodišnjak debitovao 1954. godine knjigom „17 dikter“ („17 pesama“). Njegov pesnički opus, koji je nastajao preko pet decenija, može da stane u povez od jedva trista stranica. Dakle, sve samo ne skriboman. Pa opet se njegovo ime ubraja među najveća u savremenoj poeziji. Kada je Tranan – ili pelikan, kako su ga zvali školski drugovi – posle dugog čekanja dobio Nobelovu nagradu za književnost 2011. godine, u ansamblu nagrađenih bio je zaista retka ptica. Pesnik kao anahronizam.

ČITAJTE  Muharem Bazdulj: Magična privlačnost islama

Transtremer je bio usamljenik koji živi u svojoj odgovornosti pred jezikom. Artista visokog ranga koji nam je podario svet novih slika. „Odlučujuća stvar je vizija“, rekao je. Svoju poetsku viziju sledio je do samog kraja. A od njenog izrabljivanja štitila ga je praksa svakodnevnice: dugogodišnji posao psihologa u jednoj ustanovi za maloletne prestupnike ili posao savetnika u službama za zapošljavanje. I poezija je od ovoga profitirala. Recimo snepšotovima kao što je ovaj: „Loptanje dva dečaka u sumrak./ Roj slabih odjeka. – Odjednom zvezdano jasan.“

Fantazija koja je ujedno slobodna i obavezujuća

Jasnoća i magija za Transtremera nisu bile protivrečne. Tajna njegove poezije tiče se njenih slika i metafora. Za ovog Šveđanina se govorilo da je ponovo otkrio metaforu. U njegovim ranim pesmama mogu se pronaći i tako frapantne slike kao što je: „Novine, taj veliki prljavi leptir“ ili „Švedska je napušteni, na kopno nasukani brod“. Peter Scondi je u ovom hrabrom spajanju dva elementa verovao da prepoznaje još jedan, treći, „za koji ne postoje reči“.
Na taj način je Transtremer stvorio pesnički svet koji ostaje blizu stvarnosti, a opet nije sav od ovog sveta. Njegova poezija je imaginarni prostor koji na stvari i ljude baca hladno, ali intenzivno svetlo. Lars Gustafson, njegov prijatelj i kolega, video je u tome sferu u kojoj se doživljaji pojavljaju „puniji smislom“ nego inače. Primetno da se ovde ne radi o nekoj nadrealnoj fantastici, već o fantaziji koja je ujedno slobodna i obavezujuća.

Njegova misija: „budi tu gde jesi“

Na taj način Transtremerova pesma može da ponese teret savremenosti i teret istorije. Doslovno se to dešava u pesmi „Tužna gondola“ iz devedesetih godina. To nije samo jedna od najlepših i najhrabrijih pesama o Veneciji, već istovremeno i jedna od maestralnih i dubokih pesama o savremenosti. Ona se poigrava Listom i Vagnerom i uzima im muziku za svoje slike. Ona takođe sondira i istorijsko tlo „sve do godina crnokošuljaša“ i otvara pogled prema košmarima savremene stvarnosti: „25. mart. Nemiri u Litvaniji./ Sanjao: da sam u velikoj bolnici. Nigde personala. Svi behu pacijenti.“ Transtremerova pesma obnavlja metaforu o brodu u našoj savremenosti. On ne halucinira nekakav „pijani brod“, kod njega se pojavljuje jedna „propala gondola kojom veslaju dva bandita“, lepa i otrcana, pompezna i bedna.

ČITAJTE  Četiri jahača švedskog krimića

Na taj način Transtremer krijumčari dijalektiku između čiste umetnosti i angažmana. On je sebe video kao pesnika sa misijom koju je sam sebi zacrtao: „budi tu gde jesi“. Video je sebe kao vetrenjaču usred bučne gomile. Kao što su u Hadu Odiseju prilazile seni, tako i njemu prilazi ova gomila da bi mu zatražila jezik i individualnost. Ali danas ni sam pesnik više nema u posedu niti Ja niti svoje ime.

Prvo treba biti izgubljen

U jednoj proznoj pesmi iz 1970. godine pojavljuje se vozač koji se umoran zaustavlja pored puta, među drvećem, da bi se odmorio. Kada se probudi, shvata da više u stvari ne zna ko je: „Ja sam nešto što se probudilo na zadnjem sedištu, što se u panici batrga kao mačka u džaku. Ko sam? – Konačno, moj život se ponovo vraća. Moje ime se javlja kao anđeo.“

Transtremer nam pokazuje da prvo treba biti izgubljen da bi se moglo reći: „Moje ime se javlja kao anđeo.“ Pesnik je ušao u borbu za svoje ime, borbu u kojoj je mogla da pobedi samo pesma. A on sam bio je toliko skroman da sebe doživi tek kao neko „slovo T u beskrajnoj masi teksta.“ T kao Tomas? T kao Transtremer? Ali ono što je izvesno: njegova poezija je puna epifanija i profanih prosvetljenja, onoga dakle što prisustvo pesnika čini tako dragocenim, a njihov odlazak tako bolnim.

Piše: Harald Hartung

Sa nemačkog preveo Marko Stojkić

Izvor Frankfurter Allgemeine Zeitung

Tomas Transtremer

Allegro

Sviram Haydna nakon crnog dana,
i malo topline prolazi mi rukama.
Tipke se podaju. Meki čekići padaju.
Zvuk je bujan, srčan i nježan.
Zvuk govori da postoji sloboda
i da netko ne plaća porez Cezaru.
Zabio sam ruke u svoje hajdnovske džepove
i držim se kao čovjek koji s mirom gleda svijet.
Podižem svoju hajdnovsku zastavu. Ona kaže:
“Mi se ne predajemo. Ali želimo mir.”
Muzika je kuća od stakla na padini;
kamenje leti, kamenje se valja.
Kamenje se kotrlja pravo kroz kuću
ali zidovi od stakla svi stoje cijeli.

(prevod Branimir Pofuk)