Čitajući pozne stihove pesnika, kao da čitamo same poslednje reči. Ovo više nego za ostale važi za Tomasa Transtremera. Njegova zbirka pesama „Velika zagonetka“ iz 2005 – tanka kao i sve njegove knjige – postala je njegovo zaveštanje. U njoj su novembar, bezvetrica, veče. Prva pesma baca poslednji pogled sa „orlovskih litica“: „U dubini tla klizi moja duša/ ćutke, kao kometa.“ U ovo ćutanje Tomas Transtremer upravo je stupio. Umro je u svojoj 84. godini.
Njegovo ćutanje bilo je najavljeno još ranije. 1996. Transtremer je doživeo težak moždani udar i život mu je visio o koncu. Utoliko više zadivljuje njegov oporavak u godinama koje su usledile. „On ponovo putuje,“ pričali su njegovi prijatelji. Moglo se čuti da je bio čak i u Kini. Onda u Minsteru na pesničkim susretima 2001, pa i u Berlinu. Pre tri godine imao je još jedan nastup, na književnom festivalu u Kelnu. Ponovo je svirao klavir, doduše samo levom rukom koju je mogao da pokreće. Radio je na pesmama, na najkraćim zamislivim. Stari i novi haiku – forma u kojoj je i ranije bio aktivan – našli su se u njegovoj poslednjoj knjižici. Krug se zatvorio.
Odlučujuća stvar: vizija
Tomas Transtremer je kao dvadesetčetvorogodišnjak debitovao 1954. godine knjigom „17 dikter“ („17 pesama“). Njegov pesnički opus, koji je nastajao preko pet decenija, može da stane u povez od jedva trista stranica. Dakle, sve samo ne skriboman. Pa opet se njegovo ime ubraja među najveća u savremenoj poeziji. Kada je Tranan – ili pelikan, kako su ga zvali školski drugovi – posle dugog čekanja dobio Nobelovu nagradu za književnost 2011. godine, u ansamblu nagrađenih bio je zaista retka ptica. Pesnik kao anahronizam.
Transtremer je bio usamljenik koji živi u svojoj odgovornosti pred jezikom. Artista visokog ranga koji nam je podario svet novih slika. „Odlučujuća stvar je vizija“, rekao je. Svoju poetsku viziju sledio je do samog kraja. A od njenog izrabljivanja štitila ga je praksa svakodnevnice: dugogodišnji posao psihologa u jednoj ustanovi za maloletne prestupnike ili posao savetnika u službama za zapošljavanje. I poezija je od ovoga profitirala. Recimo snepšotovima kao što je ovaj: „Loptanje dva dečaka u sumrak./ Roj slabih odjeka. – Odjednom zvezdano jasan.“
Fantazija koja je ujedno slobodna i obavezujuća
Jasnoća i magija za Transtremera nisu bile protivrečne. Tajna njegove poezije tiče se njenih slika i metafora. Za ovog Šveđanina se govorilo da je ponovo otkrio metaforu. U njegovim ranim pesmama mogu se pronaći i tako frapantne slike kao što je: „Novine, taj veliki prljavi leptir“ ili „Švedska je napušteni, na kopno nasukani brod“. Peter Scondi je u ovom hrabrom spajanju dva elementa verovao da prepoznaje još jedan, treći, „za koji ne postoje reči“.
Na taj način je Transtremer stvorio pesnički svet koji ostaje blizu stvarnosti, a opet nije sav od ovog sveta. Njegova poezija je imaginarni prostor koji na stvari i ljude baca hladno, ali intenzivno svetlo. Lars Gustafson, njegov prijatelj i kolega, video je u tome sferu u kojoj se doživljaji pojavljaju „puniji smislom“ nego inače. Primetno da se ovde ne radi o nekoj nadrealnoj fantastici, već o fantaziji koja je ujedno slobodna i obavezujuća.
Njegova misija: „budi tu gde jesi“
Na taj način Transtremerova pesma može da ponese teret savremenosti i teret istorije. Doslovno se to dešava u pesmi „Tužna gondola“ iz devedesetih godina. To nije samo jedna od najlepših i najhrabrijih pesama o Veneciji, već istovremeno i jedna od maestralnih i dubokih pesama o savremenosti. Ona se poigrava Listom i Vagnerom i uzima im muziku za svoje slike. Ona takođe sondira i istorijsko tlo „sve do godina crnokošuljaša“ i otvara pogled prema košmarima savremene stvarnosti: „25. mart. Nemiri u Litvaniji./ Sanjao: da sam u velikoj bolnici. Nigde personala. Svi behu pacijenti.“ Transtremerova pesma obnavlja metaforu o brodu u našoj savremenosti. On ne halucinira nekakav „pijani brod“, kod njega se pojavljuje jedna „propala gondola kojom veslaju dva bandita“, lepa i otrcana, pompezna i bedna.
Na taj način Transtremer krijumčari dijalektiku između čiste umetnosti i angažmana. On je sebe video kao pesnika sa misijom koju je sam sebi zacrtao: „budi tu gde jesi“. Video je sebe kao vetrenjaču usred bučne gomile. Kao što su u Hadu Odiseju prilazile seni, tako i njemu prilazi ova gomila da bi mu zatražila jezik i individualnost. Ali danas ni sam pesnik više nema u posedu niti Ja niti svoje ime.
Prvo treba biti izgubljen
U jednoj proznoj pesmi iz 1970. godine pojavljuje se vozač koji se umoran zaustavlja pored puta, među drvećem, da bi se odmorio. Kada se probudi, shvata da više u stvari ne zna ko je: „Ja sam nešto što se probudilo na zadnjem sedištu, što se u panici batrga kao mačka u džaku. Ko sam? – Konačno, moj život se ponovo vraća. Moje ime se javlja kao anđeo.“
Transtremer nam pokazuje da prvo treba biti izgubljen da bi se moglo reći: „Moje ime se javlja kao anđeo.“ Pesnik je ušao u borbu za svoje ime, borbu u kojoj je mogla da pobedi samo pesma. A on sam bio je toliko skroman da sebe doživi tek kao neko „slovo T u beskrajnoj masi teksta.“ T kao Tomas? T kao Transtremer? Ali ono što je izvesno: njegova poezija je puna epifanija i profanih prosvetljenja, onoga dakle što prisustvo pesnika čini tako dragocenim, a njihov odlazak tako bolnim.
Piše: Harald Hartung
Sa nemačkog preveo Marko Stojkić
Izvor Frankfurter Allgemeine Zeitung
Tomas Transtremer
Allegro
Sviram Haydna nakon crnog dana,
i malo topline prolazi mi rukama.
Tipke se podaju. Meki čekići padaju.
Zvuk je bujan, srčan i nježan.
Zvuk govori da postoji sloboda
i da netko ne plaća porez Cezaru.
Zabio sam ruke u svoje hajdnovske džepove
i držim se kao čovjek koji s mirom gleda svijet.
Podižem svoju hajdnovsku zastavu. Ona kaže:
“Mi se ne predajemo. Ali želimo mir.”
Muzika je kuća od stakla na padini;
kamenje leti, kamenje se valja.
Kamenje se kotrlja pravo kroz kuću
ali zidovi od stakla svi stoje cijeli.
(prevod Branimir Pofuk)
