Godine 2012. Nobelova nagrada za književnost po drugi put pripala je jednom kineskom piscu.2 Mo Jenu je, kako stoji u obrazloženju Kraljevske švedske akademije, nagrada dodeljena za stvaralaštvo u kojem „u maniru halucinantnog realizma spaja narodne priče, istoriju i savremeno doba“.3 U delu s biobibliografskim beleškama još se navodi da je „Mo Jen mešanjem fantazije i stvarnosti, istorijske i društvene perspektive stvorio svet koji po svojoj složenosti podseća na dela Vilijama Foknera i Gabrijela Garsije Markesa, istovremeno nalazeći uporište u staroj kineskoj književnosti i usmenoj tradiciji“.4

Mo Jen je zapravo književni pseudonim Guan Mojea, rođenog 17. februara 1955. godine u Gaomiju, provincija Šandung. U periodu ekonomske i društvene kampanje Veliki skok (1958– 1961), koja je trebalo da putem ubrzane industrijalizacije i stvaranja narodnih komuna pretvori Kinu iz pretežno agrarne zemlje u moderno komunističko društvo, Mo Jen je iskusio siromaštvo i glad, dok je u vreme Kulturne revolucije (1966– 1976) bio prinuđen da kao dvanaestogodišnjak napusti školu i čuva stoku. Glad i usamljenost koje je osećao u tom periodu svog života Mo Jen navodi kao muze koje su ga nagnale da kasnije postane pisac.5 Godine 1976. stupio je u Narodnooslobodilačku vojsku, što mu je omogućilo da vidi svet van svog rodnog mesta, kao i da nastavi školovanje. Godine 1986. završio je osnovne studije na Umetničkoj akademiji Narodnooslobodilačke vojske, a pet godina kasnije stekao zvanje magistra književnosti na Lu Sunovom institutu za književnost pri Pedagoškom univerzitetu u Pekingu. Godine 1997. napušta vojsku i bavi se pisanjem i predavačkim radom na univerzitetima širom Kine. Potpredsednik je Udruženja književnika Kine.

Uprkos autoironičnom književnom pseudonimu, koji je izabrao jer su ga roditelji kao prilično brbljivo dete stalno opominjali da treba da ćuti („mo jen“ znači „ne govori“, „ćuti“) u teškim i nesigurnim vremenima, Mo Jen je nesumnjivo jedan od najkreativnijih i najplodnijih kineskih pisaca. Do sada je objavio više od 80 pripovedaka, 30 novela, 11 romana (među kojima su najpoznatiji Priče o crvenom sirku, 1987; Balade o mladicama belog luka iz Raja, 1988; Velika nedra i široka bedra, 1996; Smrt na sandalovom kocu, 2005; Umoran od života i smrti, 2006; Žabe), pet zbirki eseja, devet scenarija i dve drame. Pored Nobelove, dobio je i niz drugih međunarodnih i kineskih književnih nagrada, među kojima se ističe najuglednije priznanje te vrste u Kini, Mao Dunova nagrada, za roman Žabe 2011. godine.

Mo Jenovu prozu kritika često svrstava u književnost traganja za korenima koja je nastala početkom osamdesetih godina minulog veka. U nastojanju da ispitaju tragične momente u revolucionarnoj prošlosti svoje zemlje, pisci tog književnog pravca odlučno izbegavaju politički angažovani način pisanja i žestoko napadaju norme socrealističke proze usvajajući modernističke i postmodernističke narativne postupke. Opisujući u svojim epskim sagama prvenstveno život seljaka tokom burnog 20. veka u Kini, Mo Jen se, dok slavi njihovu praiskonsku životnu energiju i mušku snagu u kontrastu s krotkom i „civilizovanom“ konfucijanskom tradicijom, direktno suprotstavlja idealizovanoj slici seoskog stanovništva u proleterskoj književnosti prethodnog perioda. Radnja većine Mo Jenovih dela smeštena je u Severoistočni Gaomi, živopisno fiktivno mesto, oblikovano po uzoru na njegov istoimeni rodni grad, gde žive muškarci i žene, junaci i bitange, životinje i čudovišta, duhovi i demoni, koji se ostrašćeno i razuzdano bore protiv rata, gladi, požude i prirode. Premda u njegovoj prozi često nailazimo na opise surovih, nasilnih, perverznih i grotesknih scena, u kojima pojedini kritičari vide jedan antihumanistički stav kojim se u stvari želi poništiti čitav postojeći vrednosni sistem,6 Mo Jen je ipak humanista pre svega zato što veruje u spasonosnu snagu umetnosti u trenutku kada nacionalna istorija zahteva ozbiljnu i temeljnu revalorizaciju.

Već u svojoj prvoj značajnijoj noveli Prozirna rotkva (1985) o čudnovatom preokretu u ponašanju jednog dečaka sa sela prema dvoje zaljubljenih koji su mu prijatelji u vreme Kulturne revolucije, Mo Jen je pokazao izvanrednu sposobnost da s lakoćom prepliće realistički i nadrealistički način pripovedanja. Tema (surovi životni uslovi u seoskoj sredini tokom društvenih nemira) i stilske odlike u toj noveli postaće zaštitni znak gotovo čitavog piščevog stvaralačkog opusa.

Godine 1987. Mo Jen objavljuje roman Priče o crvenom sirku, koji se sastoji od pet novela. To delo izazvalo je ogromnu pažnju kako kineske kritike, tako i čitalaca, a zahvaljujući filmu Crveni sirak7 reditelja Džang Jimoua (r. 1951), koji je na filmskom festivalu u Berlinu 1988. godine dobio nagradu Zlatni medved, Mo Jen se proslavio širom sveta. Okosnicu romana čini borba seljaka protiv Japanaca u drugom kinesko-japanskom ratu (1937– 1945) u piščevom fiktivnom zavičaju Gaomi. Naratorov deda, nosač Ju, zaljubljuje se u lepu devojku koju nosi u svadbenoj nosiljci ka kući njenog budućeg muža, gubavog sina imućnog pecirakije. Pošto je ubio mladinog muža i svekra, on počinje da živi s njom nastavivši proizvodnju rakije od sirka. Kako rat sve više besni, odvažni i neustrašivi Ju postaje vođa odmetnika, a kasnije i komandant milicije. Priča se završava njegovom smrću 1976. godine, odnosno one godine koja je ujedno obeležila i kraj Kulturne revolucije. Napuštanjem tradicionalnog linearnog istorijskog narativa i prepletom mitova i legendi sa surovim pričama savremenog doba narator se kreće napred i nazad u vremenu i prostoru, popunjava praznine u priči i iznosi pretpostavke o osećanjima svojih predaka iz različitih uglova. U jednom intervjuu iz 2003. godine, Mo Jen je rekao da razlog toliko velikog uspeha ovog romana vidi u tome što je u njemu opisan „zajednički duh kineskog naroda tog doba posle dugog perioda u kom je suzbijana lična sloboda. Roman Priče o crvenom sirku predstavlja oslobađanje pojedinca koji se usuđuje da govori, da misli i da dela.“8

U romanu Smrt na sandalovom kocu, objavljenom 2001. godine, Mo Jen zalazi malo dublje u kinesku istoriju, pred kraj dinastije Ćing (1644–1911) u vreme Bokserskog ustanka (1897–1901) koji je buknuo u provinciji Šandung protiv uticaja Zapadnih sila i hrišćanskih misija. Premda se roman u izvesnoj meri zasniva na istinitim događajima i mada u njemu značajnu ulogu imaju istorijske ličnosti, kao što su carica udovica Cisi (1835–1908) i nemački izaslanik Fon Keteler (1853–1900), Mo Jenu nije toliko važan tačan prikaz istorijskog događaja koliko opis složenog kineskog mentaliteta u teškim društvenim okolnostima. U ovom delu, pisanom iz perspektive nekoliko likova (prvi i treći deo romana), ali i sveznajućeg naratora (drugi deo romana), pripoveda se o bezuspešnim naporima glavne junakinje da spase oca, znamenitog pevača lokalne opere, ali i jednog od vođa ustanika, od laganog i bolnog umiranja na sandalovom kocu – kazne koju treba da izvrši njen svekar, čuveni dželat iz Gaomija. U Smrti na sandalovom kocu, Mo Jen pre svega sučeljava dve tradicije ukorenjene u kineskoj kulturi. S jedne strane, roman sledi ritam i strukturu gaomijske opere koja treba da epitomizuje sjaj kineskog kulturnog nasleđa i humani, neiskvareni i požrtvovani duh kineskog naroda, dok su, s druge strane, pripreme za pogubljenje i sâm čin pogubljenja opisani izrazito detaljno, živo i gotovo u teatarskom maniru, ističući svu surovost i tamu ljudskog uma. Preplitanjem ta dva vida „umetnosti“ koje će se na kraju romana stopiti u jednu pozorišnu predstavu, Mo Jen ukazuje na neraskidivu i katkad nerazlučivu univerzalnu vezu između jina i janga, tamne i svetle strane, kako društva, tako i čovekove prirode.

Možda najkontemplativniji Mo Jenov roman jeste Umoran od života i smrti (2006), koji je, inspirisan budističkim shvatanjem da „umor od života i smrti (tj. od stalnog reinkarnisanja) nastaje zbog preteranih želja“, napisao za svega četrdeset tri dana, i to četkicom na tradicionalnom kineskom papiru.9 Priču pripoveda nekadašnji zemljoposednik koji je streljan za vreme zemljišne reforme 1950. godine. Ne želeći da prizna da je izvršio bilo kakav zločin osim toga što je bio bogat, on se redom reinkarniše u magarca, vola, svinju, psa i majmuna koji su svedoci društvenih promena nastalih u njegovom zavičaju narednih pedeset godina. Konačno, u noći dočeka novog milenijuma on će se ponovo roditi kao hemofilično dete koje će u petoj godini svog života ispričati ukućanima dugu zemljoposednikovu priču koju smo prethodno pročitali. U pogledu narativne tehnike, Mo Jen se u velikoj meri oslanjao na formu klasičnog kineskog romana podeljenog na poglavlja-epizode, kao i na narodne priče. S druge strane, ova maštovita, crnohumoristička hronika kineske istorije druge polovine 20. veka obiluje i postmodernističkim sredstvima, kao što je metafikcijsko poigravanje koje ima za cilj da pokaže da je istina mnogostruka i složena.

Nastavljajući da eksperimentiše s narativnom formom, Mo Jen 2009. godine objavljuje roman Žabe u obliku pisama koja narator šalje uglednom japanskom piscu10 i dramskog teksta na kraju romana. U tom delu, pisac se bavi vrlo osetljivom i kontroverznom temom „politike jednog deteta“ koja porodici u Kini dozvoljava da ima samo jednog potomka. U centru Mo Jenove pažnje nalazi se lik naratorove tetke, koja je kao vrsna babica u mladosti stekla status dobre vile, da bi potom bila satanizovana pošto je revnosno sledeći direktivu partije obavila veliki broj abortusa, čak i u kasnim stadijumima trudnoće. Pa ipak, posle upečatljivo opisanih snova u kojima beži od horde osvetoljubivih žaba, bremenitih snažnom simbolikom s obzirom na to da se u kineskom jeziku reči „žaba“ i „beba“ slično izgovaraju, „tetka“ će, ophrvana osećanjem krivice, pokušati da se iskupi tako što će zamoliti svog supruga umetnika da vaja glinene figurice dece prema opisima pobačenih beba. Tanku granicu morala pisac će, međutim, još jednom zamagliti kada protagonistkinja pomogne svom nećaku (naratoru) i njegovoj ženi da dobiju dete preko siromašne surogat majke, koja je prinuđena da se odluči na takav korak jer joj je potreban novac za lečenje oca. Gradeći kompleksan lik „tetke“ i opisujući uznemiravajuće društvene pojave, kao što su rad na crno u fabrikama, ilegalna trgovina dece preko surogat majki itd., Mo Jen pokušava da ukaže na eroziju ljudske savesti u savremenom dobu.

S obzirom na to da se radnja romana Umoran od života i smrti i Žaba proteže sve do početka 21. veka, srpski čitalac može da se upozna s krupnim promenama koje su u proteklih dvadesetak godina nastale na tlu Kine zahvaljujući ubrzanoj modernizaciji i prelasku na takozvani socijalizam kineskih boja. Upravo to je i glavna tema Mo Jenove autobiografske novele Promena (2010), u kojoj, pripovedajući o dogodovštinama iz detinjstava i o sudbinama svojih školskih prijatelja u zrelom dobu, pisac daje sliku jedne nove Kine u kojoj više ne vladaju glad i siromaštvo, već obilje i prosperitet. Pa ipak, čini se da Mo Jen, dok oživljava mladalačke uspomene, oseća nostalgiju prema prošlosti, koja nije podstaknuta samo pukim žalom za detinjstvom proživljenim bezbrižno uprkos turobnim društveno- političkim prilikama. Jer, iako se i sâm prilagodio novom načinu života, Mo Jen daje osudu promene vrednosnog sistema u društvu u kojem sada vladaju korupcija, utilitarizam i potrošački mentalitet.

Snaga Mo Jenove proze leži prvenstveno u narativnom postupku, koji se, kao što smo videli, razlikuje od romana do romana, i u autentičnom, neusiljenom, živopisnom i duhovitom jeziku, koji se katkad odlikuje neuobičajenom upotrebom reči, i gde se reči pretvaraju u sliku i zvuk. Upravo zahvaljujući jezičkoj istančanosti i gotovo baroknom osećanju za detalj, kineski nobelovac u svojim delima uspeva da oslika upečatljiv portret Kine nemirnog minulog veka. Ostaje nam da se nadamo da će Mo Jenovi romani u izboru izdavačke kuće Laguna pomoći našem čitaocu da bolje shvati dileme sa kojima se suočavao i još uvek se suočava običan čovek ove dalekoistočne zemlje 11.

Autorka: Mirjana Pavlović

1 Mo Jen: „Začulo se kreketanje žaba“, prevela s kineskog Ana Jovanović: Mo Jen, Žabe, Laguna, 2013, str. 505.
2 Godine 2000. ta nagrada dodeljena je Gao Singđijenu (r. 1940) koji od 1987. živi i radi u Parizu.
3 Dostupno na: www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/2012/#. Pristup 09. 12. 2012.
4 Dostupno na: www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/2012/bio-bibl.html. Pristup 09. 12. 2012.
5 Mo Yan: „Hunger and Loneliness – My Muses“. U: Mo Yan, Shifu, You’ll Do Anything For a Laugh, trans. H. Goldblatt, New York: Arcade Publishing, 2001, p. VII–XIX.
6 Koren te vrste kulturnog nihilizma, smatra Lu Tonglin, leži u tradicionalnoj kineskoj kulturi u kojoj se teži moralnoj čistoti. Ta autorka navodi primer kako je u konfucijanskoj Kini odani ministar trebalo da umre ne bi li primorao zbunjenog cara da se dozove pameti ili kako bi jednostavno protestovao protiv njegovih pogrešnih odluka.
Stoga je, zaključuje Lu, moralni integritet istorijski praćen izvesnim destruktivnim porivom. V. Lu Tonglin: Misogyny, Cultural Nihilism, and Oppositional Politics – Contemporary Chinese Experimental Fiction, Stanford University Press, 1995, str. 27.
7 U filmu su ekranizovani događaji opisani u prve dve novele tog romana, a na srpskom govornom području prikazan je pod naslovom Crvena polja.
8 Citirano prema: Sunn, Anna: „The Diseased Language of Mo Yan“. Dostupno na: www.kenyonreview.org/kr-online-issue/2012-fall/selections/anna-sun-656342. Pristup 09. 12. 2012. 514.
9 Na kineskom jeziku taj roman se sastoji od oko petsto pedeset hiljada znakova, to jest ima 537 strana. Zanimljivo je da Mo Jen i inače više voli da piše rukom nego na kompjuteru.
10 Inspiraciju za taj lik Mo Jen je dobio kada je japanski pisac Kenzaburo Oe, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1994. godine, posetio njegov rodni grad i tetku po uzoru na koju je gradio lik glavne junakinje Žaba.
11 Tekst je napisan u okviru projekta „Prevod u sistemu komparativnih izučavanja nacionalne i strane književnosti i kulture“ Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije br. 178019.

Comments

comments

Related Posts