Čitam samo u dokolici, onda kada zaista nemam šta da radim. Mada, svoje slobodno vreme najradije provodim u kafančinama. Taj čitav svoj intelektualan život sam shvatio kao teško zafrkavanje. Moje jedino istinsko uživanje je kad u kafani ili bilo gde zajebem nekoga, kad je moja dosetka brža. Humor je uslov za normalnost.

No, kada nešto čitam, to je moja strašna kriza. Ja te nastupe smatram svojom bolešću. Čitanje je oblik mazohizma tako da ponekad može i da godi. Taj moj mazohizam očitovao se dok sam čitao knjigu Crnjanskoga „Roman o Londonu”. Razočaralo me je to kad se jedan tako veliki pisac čudi, kada ne shvata da je sve isto, sve jednako!

Pravi književnik ne može biti pouzdan čovek. Duhovni razvrat je piščeva najlepša osobina koja ga krasi. Ta španska muva o kojoj govori Markiz de Sad jeste to prokleto zrno talenta, muva po kojoj je pisca moguće prepoznati. Ako pisac nije đubre onda je sva njegova književnost smišljena samo zato da napravi uspeh. Pisac mora shvatiti da je on nesretno biće ali se protiv toga ne sme opirati. Prokletstvo, o kome književnici rado govore, je najlepši dar kojim ga je Priroda darovala. Svaki prokleti pisac neka zahvali bogu što je proklet.

Užasavam se književnika koji bilo šta žele pokazati svojim knjigama, koji, kasnije, brbljaju o tome šta su hteli reći. Moja biografija je jedna neprekidna mora i u njoj zaista nema nijednog svetlog trenutka. Meni je sve jednako i to je moj jedini odnos prema književnosti i prema svetu. Ja ne pripadam nijednoj stranci, mene ne iznenađuje baš ništa, ja se ničemu ne divim, ja ne znam za reč Čudo. Meni je sve nenormalno i u isti mah normalno. Strašni su književnici koji se bore protiv nekih mračnih sila. Strašni su književnici koji humanost postavljaju kao neki viši cilj. Sve je to smišljen posao, jedna diletantska režija. To je ona savršena laž na koju se mi navikavamo.

Dali lepo kaže: neka se o meni govori pa makar i dobro. Čoveka bije onaj glas koji on traži. Književnici su mi mrski upravo zato što bi hteli da postoje, da imaju vlast. Mrsko mi je što se petljaju u sve. Ima književnika koji su se opirali svim onim glupostima koje su im nametali drugi. Ja volim pisce-mučenike, pisce-idiote, pisce-bolesnike. Volim recimo Žana Ženea, Arabala, Markiza de Sada, volim pisce kao što je Miler ili Dostojevski. Oni su bili istinski nadmoćni — nadmoćni samim tim što to nisu želeli da budu. Volim pisce koji preziru angažovane pisce. Dakle, famu o književnicima treba razbiti. Jednom za svagda objaviti da to nisu pametne glave, nikakve vođe. Književnici su kreteni koji se igraju svog postojanja. Treba biti protiv književnika-glavešina, književnika-diplomata, književnika-mudraca. Treba poštovati književnike glupake, književnike-pedere, književnike bez društvenog ugleda i položaja. Onda će tek sve biti u redu. Protiv književnih delelegacija, protiv književnih kongresa, protiv književnika s ordenjem. Za književne osamljenike, za književnike ponosne na svoje prokletstvo.

Nema društva koje može pisca sputati, jer sloboda je tvoj vlastiti izbor. Pisci su takođe izmislili tu temu sukoba: književnik — društvo. Često čujem: pisac mora biti u opoziciji! To je stupica u koju se glupi književnici hvataju. Pisac može biti u sukobu samo sa svojim spolom!

Nacionalizam je slobodni seksualni izbor. Čudno je da su mu se priklonili impotentni književnici! Nacionalizam je oblik kolektivnih pokreta — ni bolji ni gori. Ali, vidite, u taj brak s nacionalizmom stupili su samo književnici koji su svoju misiju ozbiljno shvatili. Što ja nisam nacionalista? Iz prostog razloga što ja ne pokazujem nikakvu volju da uredim ili menjam svet. Ja samome sebi zadajem toliko nevolje da po tome već postajem važan. Inače, ta veza književnika s nacionalizmom samo je dokaz kolika su književnici govna.

Slobodan je samo usamljen čovek, čovek koji sve mrzi. Ne postoji sloboda s granicama, Sloboda postoji samo kao vlastito opredeljenje. Sloboda je stvar pojedinca, a ne društva. Šarden kaže: „Apsolutna je dužnost pojedinca da radi na svome poosobljavanju”.

Mržnja je jedina prava kreacija. Čovek je i stvoren da mrzi. Mrzeti Stvoritelja, mrzeti Oca je sasvim prirodno. Moja mržnja se sastoji u nepodnošenju. Mrzim čitav taj kretenski svet kroz koji hodam kao mesečar. Jedina je moja prednost u tome da moja mržnja ne smeta nikome i da neće nikad imati tragičnih posledica. Voleti druge je hrišćanska glupost koja je dovela do verskih ratova i strašne mržnje. Mržnja se mora negovati kao lepa osobina svojstvena dobrim ljudima! Ne podnosim ljude koji su isključivi, koji od početka do kraja života mrze spanać ili muziku Čajkovskog ili neko godišnje doba itd. Ja volim, na primer, mnoge knjige, ali ta moja ljubav nije trajna. Tako se desilo s Foknerom. Voleo sam njegove knjige, a sada ih ne podnosim! Ljubav postoji i to je velika stvar! Mržnja postoji i to je velika stvar!

Od izlaska iz utrobe nalazimo se u neprekidnom padu. Kako god obrneš, najebali smo. Nema spasa ni u filozofiji, ni u literaturi, ni u ludilu, ni u seksu. Najodvratnije mi je kad neko kaže: spas je u malim stvarima! No, čemu spas.

Mirko Kovač
Iz intervja objavljenog u Književnoj reči iz 1972. godine; Izvor: E-novine

Comments

comments

Related Posts