Svaki pomen Minimaksa priziva nam njegov raskošni dar da nas zabavi i nasmeje. U sebi je spajao vrcavu duhovitost, polemički dar, slikovitost kazivanja… Minimaks je postao popularan već kao radio-novinar. Iako je TV bacio druge medije u zasenak, mnogi su hrlili sa TV na Drugi program Radio Beograda radi njegove emisije „Tačno u podne“, poznatije pod nazivom „Tup-tup“. To je bio karusel sa humorom osoljenim vestima. Emisija je trajala dvadeset dve godine! Njen duh sublimiran je kovanicom Mini-maks, što je značilo: minimum govora, maksimum muzike, čime je zaradio nadimak Minimaks. Prešavši na TV, Minimaks je postao megazvezda. Njegovi TV serijali „Od glave do pete“; „Maksovizija“; „Nedelja kod Maksa“, „Grand šou“… imali su milionsko gledalište.

Pisao je „sve i svašta“ – od epigrama i komentara do parodija i humoresaka, a književno su mu najvredniji aforizmi i satirične pesme. Mada je kao pisac startovao relativno rano – prvu zbirku aforizama (Sitna razmišljanja) objavio je 1967, izgledalo je da će ostati samo usmena legenda – drugu knjigu objavio je tek nakon dve decenije. Zbirku aforizama „Iz malog mozga“ (1988) preporučio je čitaocima bard naše satire – Vlada Bulatović Vib: „Do ove knjige verovao sam da će Minimaks ostati samo usmeni pisac.“ Istu knjigu preporučio je i Aleksandar Spasić: „Ilićev humor nije sviftovska ni domanovićevska satira. I kad ugrize, on to čini blago, više da opomene nego da pusti krv.“ Nije se služio đonom.

Analizirajući estradnost Minimaksovih aforizama, Nikola Milošević je ukazao na predrasudu o nižim i višim žanrovima. Nema – naglašava profesor – dobrih i rđavih žanrova, ima samo dobrih i rđavih umetnika. Lakoća stila može čitaoca da zavede da je to igra na prvu loptu, a tu je reč – rekao bi Kundera – o nepodnošljivoj lakoći postojanja. Iza te lake koprene su slojevi drame u kojoj smo i akteri i gledaoci.

Prividno ležeran aforizam „Samo kad bismo prst obarača stavili na čelo“… simbolično evocira našu epsku tradiciju, koju zazivamo i kad joj vreme nije, kad se umesto puške treba latiti razuma i argumenata. Evo upečatljivog primera mitskog veličanja tradicije: „Pesma nas je održala, ali i psovka ima velike zasluge.“ Naoko je to grubi podsmeh ikoničnoj slavi tradicije, no Minimaksu je poznata i terapeutska uloga psovke u tegobnoj egzistenciji. Psovka je ovde i u funkciji demitologizacije tradicije.

Sklonost da sve krivice pripišemo drugima, Minimaks nam predočava efektnim kontrastom: „Niko nam nije ravan, svi su nam brdoviti.“ Naziremo u ovom ironičnom aforizmu unutarnju protivrečnost u poimanju svoje izuzetnost u svetu, ali i dvostruko senčenje te izuzetnosti – mi živimo na brdovitom Balkanu i tu brdovitost okrivljujemo za život u bedi; u isto vreme, paradoksalno, brdovitost svaljujemo na druge, na ravniji i srećniji svet. U znaku demitologizacije je i aforizam Prvi smo upotrebili viljušku, a poslednji ćemo prestati da upotrebljavamo nož.

Minimaks pod lupu stavlja i naše olako prizivanje vere, iluziju da je nebo na našoj strani bez obzira šta radimo: Bog je na našoj strani: i on voli da gleda cirkus. Zalazio je u ideološki zabran i u opasno vreme – već u prvoj zbirci čitamo: „Probudite me kad stignemo u komunizam.“ Grozio se jagme za bogatstvom: „U kapitalizam nadiru i iz feudalizma i iz socijalizma.“ Aforistički je osvetlio i dijapazon najkraće književne forme: „Aforizam je roman iz koga su izbačene suvišne reči.“

Najbolji aforizmi iz njegovih sedam knjiga uvršteni su u naše i strane antologije.

Minimaks aforističar

Imali smo mi i težih trenutaka, ali nisu trajali ovoliko godina.

Ni smešnije zemlje, ni namrštenijih ljudi!

Pravi ljudi na prava mesta. Ali, gde naći tolike zatvore?!

Ako tvoji pobede, onda si heroj. Ako tvoji izgube, onda si – terorista.

Evropo, ne možeš ti toliko da se ujediniš koliko mi možemo da se razjedinimo!

Svet nas mrzi zbog vere: verujemo samo u sebe.

I oni koji ćute mogu da pogreše.

Ko tebe aplauzom, ti njega – odlikovanjem.

Neću otići u raj, imam odlične ponude iz pakla.

Comments

comments

Related Posts