Priče o vilenjacima, vilama, patuljcima, zmajevima, čarobnjacima već godinama ne napuštaju osvojeni književni, filmski i televizijski prostor. Od legendarnog Gospodara prstenova i Hobita do novijeg, ali sada već kultnog serijala, Igra prestola, knjige Tolkina i Martina, postavile su osnovu za multimedijalni trend epske fantastike, koji nije izostao ni u Srbiji. Ispostavilo se da domaće podneblje sa srednjevekovnom istorijom i slovenskom mitologijom može biti vrlo zanimljivo tlo za razvoj ove struje u književnosti.

I dok se epska fantastika u akademskim krugovima smatra za trivijalan žanr, velika popularnost knjiga Aleksandra Tešića (Konsingas, Zmaj i ždral), Dejana Stojiljkovića (Konstantinovo raskršće, Duge noći i crne zastave, Znamenje anđela), Miloša Petkovića (Perunov hroničar, Vukovi sudbine) zapravo pokazuje da mladi vole da čitaju kad im se ponudi tematika. Ipak, da priča o vitezovima, potragama za blagom, tajnim redovima, strogo čuvanim tajnama i/ili božanstvima, zmajevima, neobičnim bićima, imaju veliku čitalačku publiku i među starijima, pokazala je i vest da će, po ugledu na pomenuta najpopularnija dela epske fantastike, i junaci trilogije Perunov hroničar iz korica knjiga zakoračiti na bioskopsko platno.

– Ideja je nastala za vreme snimanja trejlera koji je reklama za knjige. Svi iz ekipe procenili su da, pojačani pravim ljudima i uz dobar plan, možemo to da izvedemo. Još uvek ne mogu da otkrivam ko je, zapravo, prvi zapodenuo celu ovu priču, obećao sam (smeh). Epska fantastika je najfilmičniji žanr, to su nam pokazali Gospodar Prstenova, Hobit, serija Igra Prestola… Drago mi je da su mnogi prepoznali potencijal moje knjige i da žele i film, ali mi je još draže zbog same tematike i slovenske mitologije koja nije moja, već pripada svima nama – kaže za Danas Miloš Petković.

* Koje su vam početne ideje – ko će sve učestvovati u projektu, kako će to izgledati, ko su producenti, kada će biti premijera?

– Ideja je da se sve ono najvažnije što sam ja ispropagirao u knjizi verodostojno prikaže filmskim jezikom, zato će i biti određenih izmena u pripremi. Dakle, dobar scenario, spoj iskusnih i talentovanih glumaca, atmosfera, muzika, autentična kostimografija… Sve to moraju biti aduti filma, nikako maji. Želja ekipe je da se oko ovog projekta, koji je od velikog značaja za Niš, region jugoistočne Srbije, ali i za celu zemlju, okupi što veći broj mladih, talentovanih ljudi, da se preko filma ispromovišu sve prirodne lepote i lokaliteti koji su mesto događanja i u mojoj knjizi i da, na kraju, dobijemo prvi srpski igrani dugometražni film epske fantastike sa elementima iz slovenske mitologije. Film režira Vladimir Ilić, ovo je njegov rediteljski prvenac što se tiče dugog metra, ali je radio mnogo muzičkih spotova, kratkih filmova, TV emisija, a takođe je i osnivač FreeNetWorld filmskog festivala. Producent je Vesna Libovic, dok će muziku raditi Oliver Katić i Dejan Ilić Idekius, u ulogama slovenskih druida naći će se Gale Kerber i Aca Seltik, biće poznatih glumaca, ali i onih koji nisu poznati široj javnosti, mahom iz Niša i cele jugoistočne Srbije. Premijera je planirana za narednu godinu.

* Svedoci smo da je u svetu epska fantastika jedan od najpopularnijih književnih, filmskih i televizijskih žanrova. Kakva je situacija kod nas? Koliko su čitana dela sve brojnijih pisaca SF kod nas, ako ostavimo po strani dela Dejana Stojiljkovića, čije su knjige bestseleri?

– Iz godine u godinu epska fantastika je sve popularnija u Srbiji i regionu, što pokazuju statistike na sajmovima, čitanost u bibliotekama. To nije slučajno. Ljudi žele da pobegnu od svakodnevice, od opterećujućih tema, pa se okreću knjigama fantastike. Naučna fantastika kao podžanr fantastike nije čitan, ali epska fantastika jeste. Moj dragi kolega i sugrađanin, Dejan Stojiljković spada u tu grupu žanrovskih pisaca u najpozitivnijem i najširem smislu, i ne treba ga usko vezivati za SF ili epsku fantastiku. Šta, međutim, reći za Uroša Petrovića, po čijoj knjizi Peti Leptir je snimljen prvi srpski 3D film, ili Aleksandra Tešića, Gorana Skrobonju. Svi oni imaju veliku i vernu publiku koja je u poslednjih nekoliko godina u fantastici pronašla ono što drugi žanrovi nemaju – skup svih najvažnijih i najlepših ljudskih osobina i emocija na jednom mestu. I ja sam, kao najmlađi autor u tom krugu, veoma zadovoljan pažnjom publike i podrškom medija.

* Da li mislite da je sličan uspeh moguće postići i na filmu/televiziji? Ipak je SF gotovo nepostojeći žanr u Srbiji?

– SF nije umro ali je, nažalost, poprilično izbledeo u odnosu na 80-e ili 90-e. Primat je, ekranizacijom Gospodara Prstenova i Harija Potera, preuzela epska fantastika. S druge strane, ne bih se složio da je nepostojeći, u prilog tome ide popularnost pisaca fantastike kod nas, interesovanje za filmove, serije… To je pokazao i Festival epske fantastike koji je nedavno održan u Domu omladine u Beogradu – posećenost je bila fantastična, od dece, preko tinejdžera i sredovečnih parova do onih najstarijih, koji čuvaju Petra Pana u sebi. Čvrsto verujem da bi jedan domaći film epske fantastike pokrenuo pravi talas istih, i da bi tek tada videli koliko smo bogati, ne samo prirodnim lepotama, već i mitovima, legendama i starim, zaboravljenim pričama.

* “Perunov hroničar” nosi podnaslov “Zaboravljene legende drevne Sorabije”. Koliko zapravo ljudi u Srbiji uopšte poznaju slovensku mitologiju i u kolikoj meri ste vi izučavali ovu oblast?

– Činjenica je da deca kod nas mnogo bolje poznaju grčku, rimsku pa čak i nordijsku mitologiju. Ipak, postoji određeni pomak što me raduje. Moramo da čuvamo našu tradiciju, običaje, mitologiju i da budemo ponosni jer zaista imamo veliko bogatstvo u sopstvenoj prošlosti. Slovenska mitologija je deo nas, i dalje živi posredstvom nekih običaja, živa je, zato je ne smemo gurati pod tepih. Priprema za pisanje Perunovog hroničara trajala je nešto više od godinu dana, još uvek učim, istražujem i stalno nalazim nešto novo – slovenska mitologija je raskošna i bogata. Stalno naglašavam da ona ima edukativnu ulogu i zabavan karakter, nikako negativnu versku konotaciju. Ja sam pravoslavac, ali ne želim da zaboravim najstariju prošlost našeg naroda. Pogledajmo samo Grke, i oni su pravoslavci, a na svakom ćošku možete da vidite spomenike Zevsu, Ateni, Posejdonu… Da li je naš Perun slabiji od Zevsa, Vesna ružnija od Here, Svetovid gluplji od Atene a Olimp atraktivniji i mističniji od Rtnja i Đavolje varoši?

* Zanimljiva je činjenica da je zapravo Niš, a ne Beograd, ili neki drugi grad, postao centar moderne srpske epske fantastike. Zašto je to tako, i šta još spaja sve autore koji se bave ovim žanrom u Srbiji?

– Bilo je krajnje vreme da Niš pokaže svoju snagu i mislim da smo mi, pisci, žargonski rečeno, povukli nogu (smeh). Cela jugoistočna Srbija i sam grad Niš kriju mnoge tajne vezane za našu prošlost i slovensku mitologiju. Pokušaću da je opišem jednom rečenicom: Dok sa Rtnja čentavr posmatra zvezde u staroj vodenici vreba vampir, vila Naisa šeta kraj obala Nišave, u Đavoljoj varoši tri suđaje proriču sudbinu, patuljci u Cerajnskoj pećini tragaju za rudama a zmaj spava na vrhu Radana. To bogatstvo i ta raskoš neiscrpna su inspiracija. Sve nas veže želja za tim izgubljenim vrednostima i da vratimo prošlost, kako bi sutradan i budućnost bila lepša… Samo to, i ništa više…

Izvor: Danas

Comments

comments

Related Posts