Milan Dobričić je rođen je 1977. godine u Beogradu. Diplomirao svetsku i srpsku književnost na Univerzitetu u Beogradu. Završio je Beogradsku Otvorenu Školu.
Jedan od osnivača Udruženja Treći Trg i međunarodnog Beogradskog festivala poezije i knjige TRGNI SE! POEZIJA!.
Radi kao prevodilac sa engleskog i italijanskog jezika.
Objavljivao poeziju i prozu u časopisima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Sloveniji, Francuskoj, Poljskoj, Rumuniji, Španiji/Kataloniji, Turskoj i Makedoniji.
Upriličili smo sa njim mali razgovor, kako bi neka svoja iskustva i korisne savete podelio sa mladim autorima i autorkama koji su se tek otisnuli u književne vode.
- Sa kojim problemima ste se suočili kada ste pisali svoju prvu knjigu? Koji je bio najveći problem?
Moja prva zbirka pesama, Pritisak, objavljena 2001. godine u Centru za stvaralaštvo mladih, zapravo je „izbrušen“ glomazni rukopis kojim sam 1996. godine osvojio Oktobarsku nagradu grada Beograda. Problem je jasan, praktično klasičan početnički: imam rukopis u kome su sve moje pesme, sve što želim da kažem, svaki stih, svaka sintagma, sve. Veoma je teško od toga napraviti smislenu knjigu. Kako još tada, na mojoj prvoj promociji, reče urednik te zbirke Vasa Pavković, oseća se da sam tu knjigu pisao kao u poznatoj pesmi grupe Queen: Under Pressure.
- Da li je bilo teško objaviti prvu knjigu? Šta Vam je najviše pomoglo, a šta odmoglo?
Ja sam imao tu sreću da sam, nakon osvajanja značajne gradske nagrade za stvaralaštvo mladih, korak ka prvoj objavljenoj zbirci mogao da načinim kroz neku vrstu „kreativne radionice“. Centar za stvaralaštvo mladih je u to vreme imao svoj projekat, koncept i sredstva, pa je iz tih „radionica“ izašao priličan broj kvalitetnih proznih, poetskih i drugih knjiga tada neafirmisanih autora. Moja najveća prepreka, dakle, bio sam ja kao autor. Najviše mi je pomogao rad sa drugim mladim autorima, i urednikom Vasom Pavkovićem.
- U kom trenutku ste za sebe mogli da kažete da ste postali pisac?
Ni u kom. Ne smatram sebe profesionalnim piscem. Pisac, u smislu da pišem, da objavljujem, da imam taj poriv i da ga na neki način proživljavam i ostvarujem, da; pisac, u smislu da periodično objavljujem, naplaćujem, zarađujem, bivam čitan, prevođen, navođen, ne. Kao što rekoh već mnogo, možda i previše puta do sada, od poezija/pisanja se ne može živeti, može se samo umreti.
- Kako birate teme o kojima ćete da pišete?
S obzirom da sam mahom pesnik, ne biram teme, one biraju mene, da parafraziram pomalo izanđali stav. Ali, to je tako – ja pišem o onome što me pokrene, dodirne, „inspiriše“ – nema unapred osmišljene teme ni pristupa. Čak i kada pišem prozu, to dolazi spolja, često se gomila, i tek ponekad neki „plan“ od toga napravi smislenu celinu i knjigu vrednu objavljivanja. Možda mi se zato i čini da celog života pišem jednu te istu pesmu, jednu te istu zbirku, uvek jednu te istu temu. Mislim da se sve moje zbirke/knjige bave jednom te istom stvari, a svaki pokušaj da svesno pišem drugačije do sada nije postigao ništa.
- Postoji li razlika između pisca i književnika?
U nekom strogo „stručnom“, semantičkom smislu sigurno da postoji. Ali nisam se time bavio. Književnik je možda malo širi pojam, nešto kao zapadno „author“, gde spadaju pisci i fikcije, i stručne literature, i kritike. Možda bi pisac bio samo pisac fikcije. Nisam siguran. Za mene su te „podele“ i definicije nebitne. Svejedno mi je da li sam pisac, ili književnik, ili spisatelj, ili literata, ili spisateljica, ili pesnik, ili autor. Pišem jer ja pišem, i pisac sam ako/jer ja pišem, ne zato što me neko tako naziva ili ne.
- Da li se suočavate sa spisateljskom blokadom i kako je pobeđujete?
Da. Moje pisanje inače je stihijsko. Zavisi od spoljašnjih, ali pre svega unutrašnjih uslova, da ne kažem stanja. Uvek je u meni prisutan „pisac“, kroz opažanje, čitanje, poimanje, misao, osećanje, ali samo pisanje nije uvek prisutno. Postoje stvari koje me „pokreću“, recimo čitanje, razgovori, putovanja, ali su možda još i snažnije stvari koje me „koče“. A u poslednje vreme ovih drugih je, nažalost, sve više. I sve su dublje i sveprisutnije.
- Biti pesnik u Srbiji? Neizlečiva dijagnoza ili, ipak, postoji, terapija?
Suštinski, biti pesnik bilo gde nije nešto lako, „ovozemaljsko“. Pogledajte samo kako pesnici prolaze još u antici. Možda je status pesnika, ili bolje reći pisca, bolji u zapadnim zemljama, ali samo kao status jednog zanimanja. Jednako kao i status svakog zanimanja, svakog posla, svake „profesionalnosti“. Možda tamo ljudi malo više naslepo veruju da to što je neko „zvanično“ pisac znači da on i piše nešto što ljudi moraju i da cene. I oni to možda, na tom nivou, i „cene“ – kao čitaju i to kao na njih utiče. Ali, suštinski, onaj „ukleti“ pesnik stvaralac svugde je sam. Svugde je dijagnoza. I možda ne umire svugde fizički od gladi, ali nigde mu nije prijatno u „društvu“.
- Šta uočavate kao najveću grešku koju danas prave mladi autori?
Uh, to je preopširno, neprecizno pitanje. Ne mislim da danas mladi autori prave neku posebnu grešku koju nisu pravili i raniji mladi autori. Niti da greške prave mladi autori, a stari ne. Mislim da su „greške“ uvek iste: nesrazmera očekivanja u odnosu na pobude za pisanje. Neko vidi da neki pisac objavljuje, gostuje, daje intervjue, potpisuje knjige, i kaže: hoću i ja tako. To je za mene pobuda koja nije „greška“, ali nema veze sa onim što ja smatram pisanjem. Ono čuveno pitanje „zašto pišem“ vuče sa sobom pregršt još dubljih suštinskih pitanja. Jer, ne radi se samo o pisanju, već i o obnarodovanju, objavljivanju, komentarisanju i mnogim drugim radnjama i stavovima. Koliko je pitanje razloga pisanja intiman ili javan utiče i na sve kasnije derivate tog stvaranja.
- Da li, iz ugla urednika u izdavačkoj kući Treći Trg, možete da ponudite neki savet mladim autorima i autorkama kao i onima koji bi tek trebalo da počnu da se bave pisanjem?
Jedan sam od osnivača, i nažalost bivši urednik Trećeg Trga (nikada nismo želeli da se nazovemo „izdavačkom kućom“ jer smo prilična koliba u odnosu na neka izdavačka „zdanja“ i „zgradetine“), i iz te pozicije, kao i iz stvaralačke, apsolutno sam siguran da generalni savet svim mladim autorima i autorkama nema nikakvog smisla. U svakom konkretnom slučaju mogu da, upitan, dam neko mišljenje, neko viđenje, neki refleks nekog mog iskustva, ali bilo šta poručivati svim potencijalnim stvaraocima bilo bi kao dati generalni stav o svim do sada pročitanim autorima. To je ne samo nemoguće, nego i , po mom mišljenju, potpuno besmisleno i bez ikakve stvarne vrednosti.
Razgovarao: Milan Aranđelović
