Zamislite da imate priliku da čujete lično ispričane ispovesti srpskih velikana kao što su Meša Selimović, Miloš Crnjanski, Ljubica Cuca Sokić, Branko Ćopić i drugi, ali sve to “upakovano” na savremen način.

Od jeseni nas na TV ekranima očekuje pravo programsko osveženje u vidu Radiovizije, kratke crtano-animirane serije koja spaja različite postojeće formate. U osnovi svake epizode nalazi se po jedan originalan audio snimak iz arhive Radio Beograda koji se vizuelno predstavlja u formi animiranog strip crteža. Kako sam ulazio u svet knjige, intimna ispovest Ive Andrića o tome kako je još kao đak u Sarajevu postao opčaran knjigama i Gvozdeni puk, potresna ispovest iz I svetskog rata ispričana od strane Radoslava Vesnića, proslavljenog pozorišnog reditelja i glumca i učesnika Cerske bitke, prve su dve epizode projekta Radiovizija.

Kako će sve tačno izgledati objasnio nam je reditelj i scenarista projekta Gregor Zupanc.

Na koga ste mislili, kome se prvenstveno obraćate u TV seriji Radiovizija?

“U prvom trenutku sam ciljao na omladinu, ali i one koji nemaju živaca da čitaju pametne knjige i na taj način prihvataju mudrolije koje bi im dobro došle u procesu formiranja i sazrevanja. Iz te ideje je izašao i radni naslov “Pamet u glavu” koji se tokom rada pretvorio u Radioviziju. Danas, dok radimo na produkciji 18 epizoda za prvi program RTS, jedino što mogu da kažem o ciljnoj grupi je da je to publika koja gleda RTS, a kasnije, kada format bude podignut na YouTube videćemo ko će sve da nas prati i gleda. Ja priželjkujem da to budu velika i mala deca koja nikada nisu čitala ništa od Crnjanskog, Andrića, Ćopića, Meše Selimovića ili koji ne znaju ko je Radoslav Vesnić, Saša Božović i Isidora Sekulić”, rekao je za MONDO Zupanc.

Šta je cilj Radiovizije?

“Cilj Radiovizije je širenje humanističkih poruka svetu u kome živimo putem medija. U prvom mahu to će biti televizija, javni servis, logično i jedino utočište kulturnih sadržaja a u drugoj fazi distribucije to će biti internet, svetska mastodonska pijaca raznovrsnog sadržaja. Kada smo ušli u arhivu Radio Beograda, ko-autor Radiovizije i glavni producent Miloš Ivanović i ja smo se sto posto složili da želimo univerzalne, visoko altruističke priče koje dolaze od najveličastvenijih umova i najhrabrijih ljudi sa Balkana koji su nekada dali intervju ili bilo kakvu izjavu za Radio Beograd. Mi dakle tragamo za čistim, kratkim, uzvišenim mislima i životnim pričama koje su dramski, narativno ispričane, direktno od učesnika i onda ih iscrtavamo, animiramo i zvučno nadograđujemo. Dve reči govore sve: Radio i Vizija”.

U kom smislu ovaj projekat za tebe predstavlja nešto novo i šta si iz njega naučio?

“Za mene je ovo najdragocenija profesionalna obaveza koju sam u dosadašnjoj karijeri preuzeo. Osećao sam veliko uzbuđenje dok smo kopali po arhivi Radija Beograd, a nadahnuće je došlo kada smo počeli da slušamo sve te mudre i velike ljude koji su svoj život posvetili borbi za pravdu, istinu, slobodu i dostojanstvo. Iz ovog projekta sam naučio mnogo, pre svega jer sam se prepustio tome što slušam pa je ta energija prenesena i na mene kao autora a siguran sam i na ceo kreativni tim koji ovo rade kao “Spiritual Warriors” što voli da kaže Miloš. Mislim da je najveći i najsnažniji uticaj koji je projekat sam po sebi izvršio na mene i Miloša Ivanovića, momenat spontane odluke da u stvaralački proces uključimo mnogo više kreativaca svih uzrasta i raznolikih estetskih nijansi, nego što smo planirali na početku produkcije. Taj osećaj da si u centru iz koga poleću ideje je zaista velika satisfakcija i jak znak da je brod na dobrom kursu. Sada, iz ove perspektive, ne mogu da zamislim Radioviziju kao projekat u kome ja režiram i pišem svih 18 epizoda a crta nekoliko odabranih crtača kakav je bio početni produkcioni koncept”.

Koliko ljudi je učestvovalo u projektu i koliko vremena je rađen?

“Jedna sezona Radiovizije se radi dve godine. Sve ukupno, zajedno sa pronalaženjem sredstava, dogovorima sa umetnicima i stvaranjem produkcionih uslova. ATTIC studio je producentska kuća projekta Radiovizija, a ja sam kao idejni tvorac i glavni reditelj Radiovizije njegov integralni deo. Projekat zajednički realizuju: Miloš Ivanović – glavni producent i ko-autor projekta, Mićun Jauković producent i dizajner zvuka, Stanko Milovanović montažer i pomoćnih režije, Srđa Vučo je istraživao arhivu uz ogromnu pomoć Mirjane Birtašević sa radija Beograd, Marija Jauković je izvršni producent. Tu su mladi asovi stripa, crteža, animacije i zvuka: Jelena Milunović, Marica Kicušić, Nikola Stepković, Dako Puač, Aleksandra Urošević, Stefan Katanić, Stevan Lončarević, Dragan Jovanović, Damjan Kovačević. Ekipi su se pridružili i dokazani autori i umetnici srednje generacije: strip crtač Aleksa Gajić, dizajner Slavimir Stojanović, reditelj Igor Simić, filmski reditelj Vladimir Slavica i multimedijalni umetnik Miloš Tomić. Uskoro očekujemo da se povežemo sa još nekoliko umetnika koji će se kreativno uključiti u produkcioni ciklus koji sledi”.

Tvoja dva poslednja projekta Moj lični pečat i Radiovizija su kratke forme, obe nagrađene, jedna na konkursu za privatne produkcije RTS, a druga na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije. Koliko ćeš se u budućnosti kao autor posvetiti video formatima za web?

“Da, to je prostor koji želim da osvajam. Anarhičnost interneta me privlači kao magnet, a u Los Anđelesu, gde trenutno živim, YouTube scena i sve oko toga doživljava ekspanziju poput one koja se dogodila u Holivudu tridesetih godina sa filmom. Svet digitala naravno ima potpuno drugačije lice i karakter ali je kreativna eskplozija koja se dešava neverovatna. Mene moja istorija snažno veže za klasičan film i 35 mm traku koju nikada neću ostaviti ali me paradoksalno gotovo istim intenzitetom intrigira pitanje šta mogu da napravim sa profesionalnom kamerom na novom modelu pametnog telefona”.

Kakav to izazov razvoja tehnologije i način na koji je konzumira milenijumska generacija, a posebno digitalni urođenici, predstavlja za tebe?

“Ja nemam ništa protiv tehnologije ukoliko nije u službi rata, vojne industrije i uništavanja prirode. Takođe ne mislim niti vidim da su milenialsi prestali da se zaljubljuju, vode ljubav, uče ili igraju se u parku jer su previše navučeni na svoje pametne telefone, igrice ili društvene mreže. To je tako samo naizgled, tu sliku vide konzervativne oči. Ja čak mislim da su društvene mreže povećale i omogućile svima pa i njima, bolju organizaciju živog života. Sa druge strane kada pričamo o sadržaju, njega je najviše u istoriji sveta. Kompletna istorija muzike je dostupna u sekundi. Britanski Pate, antologijska dokumentarna filmska produkcija je milione metara svoje filmske trake digitalizovala i taj neprocenjivo vredan arhivski materijal koji kroz slike života priča istoriju 20. veka, okačila na YouTube. Današnji čovek ima mogućnost da sagleda kompletnu ponudu i precizno formira svoj ukus bez ikakvog nametanja. U isti mah stotine miliona pregleda privlače besmisleni i ekstremni video klipovi ali i pametni sadržaji kao što su TEDtalks ili naučno popularni kanal Vsauce koji ima skoro milijardu pregleda do danas. Neograničena konkurencija je donela napredak i kvalitet iako je na istom talasu doplivala i gomila đubreta. Da je drugačije, svet bi bio planeta sa drugačijim licem. Ovako je to što jeste, večito borilište dobra i zla, pameti i gluposti. Moja duboka uverenja su vezana za ideju apsolutne slobode čoveka u okviru koje se čovek balansira po pravilima prirode. Ta surovost naizgled čini da je svet otišao mnogo unazad i da opet živimo u džungli ali ja mislim da je u sirovoj prirodi sve mnogo jasnije i svedenije nego u svetu u kome vladaju autoriteti, urednici, profesori, idoli i ikone. Ovo nije niti će se ikada, nadam se vratiti, vreme nedodirljivih. Svaka rok zvezda danas mora barem jednom da skoči na podignute ruke publike”.

Kako su se u stvaranje Radiovizije uklopili mladi autori koji su za zadatak imali da prikažu neko prošlo vreme?

“Mladi autori su posebno bitni ali ne manje nego stari asovi. Mladi su uglavnom crtači i animatori. Olovkom i mišem oživljajaju one kojih više nema. Meni je to čista metafora a priče koje smo odabrali za vizualizaciju su večne i kao takve su deo svakog čoveka koji oseća. Mi smo tražili talente po intuiciji, trebale su nam njihove nevidljive dimenzije i nepredvidive vizuelne reakcije. Za sada smo se kao produkciono-kreativni tim uklopili savršeno a da li će se ti crtani filmovi sprijateljiti sa publikom kada se budu emitovali ja to ne znam niti želim u ovom trenutku da predviđam. Ali ako ko je po Macanu, džez maestru iz čuburskog kluba RIF i njegovoj teoriji da je jedino važno da je muzičar srećan i dobar dok svira pa će se to osećanje preneti i na publiku, onda imamo razloga za optimizam i sa “mladima” i sa “starima”.”

Izvor: Mondo

Comments

comments