Bilo je potrebno svega tri minuta mog gostovanja u okviru jutarnjeg programa na televiziji N1 da bi tog meseca prodaja moje, tada aktuelne, knjige Balada meda i krvi u knjižarama porasla čak četiri puta. Već narednog meseca prodaja se vratila na raniji nivo.

Kao i uvek nakon dodele Nobelove nagrade za književnost i ove godine smo, poslednjih nekoliko nedelja, svedoci prave pomame za knjigama ovogodišnjeg dobitnika. Postoje dve vrste nobelovaca. Oni retki koji su, poput Maria Vargasa Ljose, bili relativno masovno čitani i pre nego što su dobili ovu prestižnu književnu nagradu i oni koji su čamili na knjižarskim i bibliotečkim policama i koje niko nije ni gledao, a još manje uzimao u ruke ili, ne daj Bože, čitao. Peter Handke spada u onu drugu grupu autora. Nakon velike popularnosti ovog pisca tokom devedesetih godina, kada su on i tadašnja jugoslovenska (a danas aktuelna srpska) vlast živeli u simbiozi zvanoj „ja tebi vojvodo, a ti meni serdare“ i koja je svoj vrhunac doživela tokom bombardovanja naše lepe SRJ, dajući jedni drugima na značaju i reklami, Handke je u Srbiji bio zaboravljen. Njegove knjige su se polako povlačile iz knjižara i bile dostupne mahom samo u bibliotekama, a i tamo u sve zabačenijim odeljcima i policama koje nisu u prvom planu.

Mesecima koji su prethodili dodeli Nobelove nagrade kupci u knjižarama su ignorisali Handkeove knjige Veliki pad i Popodne pisca. Retko ko bi se setio da je to bio „veliki prijatelj Srba koji nas je podržao tokom bombardovanja“. Čak i ti retki nisu kupovali knjige tog „našeg prijatelja“. A onda je došla Nobelova nagrada i situacija se sasvim promenila. Handkeove knjige su počele da se prodaju u nezamislivo velikim tiražima. Sve što tog dana stigne u knjižare biva rasprodato. Pojavili su se i novi romani kao što su Golmanov strah od penala i Još jedanput za Tukidida, ali je naš prosečan čovek, inače veliki poštovalac Nobelove nagrade, u ubeđenju da se ova nagrada dodeljuje za jednu knjigu, a ne za celokupan opus i dalje insistirao na kupovini, inače veoma prosečne, dosadne i banalno neoriginalne, knjige Veliki pad. I druge Handkeove knjige su beležile rast u prodaji, ali ne kao ovaj roman „za koji je dobio nagradu“.

ČITAJTE  Panel "Apdajk i politika"

Ovo me je podsetilo na prošlogodišnju dodelu NIN-ove nagrade i dobitnika Vladimira Bošnjaka Tabaševića. Knjige popularnog Tabašketa, su mesecima krasile udarne pozicije u knjižarama, ali su potencijalni kupci pored njih prolazili kao pored turskog groblja, da ne kažem kao pored Handkeovih knjiga. Niko, osim veoma retkih i veoma dokonih posetilaca knjižara, nije čak bacao pogled ka njima. Onda je došla NIN-ova nagrada i masovna prodaja je počela. Takođe je interesantno da kupci uglavnom nisu tražili knjige Vladimira Tabaševića već knjige „onog koji je dobio NIN-ovu nagradu“. Fenomen kupovine knjiga „onog koji je dobio Tuitu nagradu“ se obično završi za nekoliko nedelja i taj srećni dobitnik se, mahom, vraća na mesto na kome se nalazio i ranije. Skrajnut, nezapažen, neprimećen, zapostavljen i, kao i svi „prijatelji“ srpskog naroda, zaboravljen…

Oni sa boljim pamćenjem setiće se i Slobodana Tišme kome je izdavačka kuća Laguna odbila da objavi narednu knjigu verovatno zbog toga što se prethodna loše prodavala, te je ovaj svoj roman Bernardijeva soba objavio u izdanju Kulturnog centra Novog Sada… i dobio NIN-ovu nagradu. Bio je to Lagunin finansijski „epic fail“ jer se Bernardijeva soba, nakon nagrade prodavala kao i svaki NIN-ov dobitnik – mnogo i masovno. I gde je sada, svega nekoliko godina nakon Bernardijeve sobe, Slobodan Tišma na top-listama najprodavanijih knjiga?

Pitanje koje se, kroz ove primere, nameće jeste koliko je tačna ideja da kvalitet uvek izbije na videlo i da tu nije potrebna nikakva reklama u vidu nagrade ili medijskog pojavljivanja. Koliko je tačna tvrdnja da dobrim piscima nije potrebna nikakva reklama da bi se čitalačka publika zainteresovala za njih u meri u kojoj oni to zaslužuju? Proširio bih ovo pitanjem da li je i lošoj, navodno popularnoj i kič literaturi, potrebna reklama da bi se prodavala u desetinama hiljada primeraka? Da im nije potrebna reklama ne bi te knjige bile na istaknutijim mestima u knjižarama, a njihovi autori traženi kao „onaj što je vodio Crne bisere“ ili „ona što je gostovala kod Marića“.

ČITAJTE  Miljurko Vukadinović gost poetskog ciklusa „Poetike antologije“

Zašto je nekim autorima, poput Tabaševića i Handkea, potrebna ogromna medijska reklama u vidu velikih književnih nagrada, da bi se ljudi zainteresovali za njihova dela, dok su neki drugi, poput Olge Tokarčuk ili Vargasa Ljose, čitani uglavnom isto kako pre, tako i tokom i posle dobijanja književne nagrade? Ovi drugi primeri su veoma retki i malobrojni, dok su oni prvi masovna pojava. Mislim da više i nije pitanje da li je zapravo laž da se kvalitet sam probije i da mu nije potrebna medijska pažnja i reklama, već zašto ta neistina i dalje opstaje u svetu književnosti.

Primeri kao što su Handke, Tabašević, ali i većina dobitnika Nobelove i NIN-ove nagrade nam pokazuju da ta laž i dalje živi uprkos očitim činjenicama. Čini se da je svakoj knjizi potrebna reklama i da samo od agresivnosti te kampanje, a ne od kvaliteta dela, zavisi tiraž u kome će ove knjige biti prodavane. Čitaoci nas uče da kvalitet gotovo nikada sam ne izbije na videlo već je tu potrebna i određena marketinška mašinerija u kojoj su nagrade poput Nobelove i NIN-ove najsnažnija pogonska goriva.

„Daj mi RTS na godinu dana i svi radikali će da viču – živeo Volfgang Amadeus Mocart!”, znao je da kaže režiser Milutin Petrović aludirajući na medijski napumpanu popularnost SRS-a. Da li smem da se, čisto eksperimenta radi, usudim i zatražim Nobelovu ili NIN-ovu nagradu na godinu kako bi svi izdavači i čitaoci vikali „Živeo Milan Miki Aranđelović“ ili da sačekam da kvalitet sam od sebe izbije na videlo?

Ljudi se dele na one koji su Veliki pad pročitali pre i na one koji su ga pročitali nakon što je Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost. Očito je kojih ima više. U tom odnosu je i odgovor na pitanje da li se kvalitet sam probije do publike.

ČITAJTE  Odlomak iz novog romana Mišela Uelbeka "Pokoravanje"

Piše: Milan Aranđelović


Leave a Reply

Your email address will not be published.