Francuski književnik Onore de Balzak kafu je smatrao vrstom inspiracije i konzumirao je i do šezdeset šoljica ovog napitka dnevno. Procenjuje se da je tokom rada na Ljudskoj komediji popio oko pedeset hiljada šoljica kafe.

Možda bi istorija književnosti ostala uskraćena za neka od najboljih dela da nije bilo ovog crnog napitka koji je velikog pisca održavao budnim tokom rada na romanima. Nije ni čudo što su Arapi ovom napitku dali naziv “kawah” što znači „snaga“. U Osmanlijskom carstvu kafa je bila toliko popularna da je u jednom periodu šesnaestog veka bila i zabranjena jer se smatralo da ispijanje kafe oduzima previše vremena sultanovim podanicima. I pojedini katolički sveštenici su želeli da kafa, kao „satanističko piće“, bude zabranjena hrišćanima jer su smatrali da bi kafa mogla da potisne upotrebu crvenog vina, koje je po njihovom mišljenju posvetio Isus Hrist. Ipak, kada ju je papa Klemenet VIII probao, navodno je odmah promenio mišljenje. Rešio je tu religioznu dilemu tako što je “krstio napitak”, čineći ga time prihvatljivim za katolike. Kakvo je poreklo tog magičnog napitka i inspirativnog pića zahvaljujući kojem danas možemo da uživamo u romanima kakvi su Evgenija Grande, Izgubljene iluzije, Sjaj i beda kurtizana, Čiča Gorio..?

Najpoznatija legenda o nastanku kafe vezuje se za Etiopiju. I danas se priča, a na Vikipediji piše, o pastiru Kalidu koji je primetio da se koze koje je čuvao čudno ponašaju nakon što se najedu bobica sa, njemu nepoznatog, grma. Kako su životinje postajale veoma živahne i Kalid je poželeo da proba misteriozne bobice. Primetio je kako mu one vraćaju snagu, a svoja zapažanja je podelio sa monasima iz obližnjeg manastira. Uskoro su i sveštenici počeli da konzumiraju ove bobice tako što bi ih prvo umočili u vodu i pojeli, a vodu bi nakon toga popili. Odgovaralo im je što su zahvaljujući ovim bobicama dobijali energiju koja im je bila potrebna za dugotrajne i iscrpljujuće molitve upućene Gospodu.

S afričke visoravni kafa je prešla Crveno more i u devetom veku se odomaćila u Arabiji odakle i potiče napitak koji mi danas nazivamo kafom. Sedište trgovine kafom postao je grad Moka po kome je jedna od najpoznatijih kafa i dobila ime – caffe mocca. Arapi su brižno čuvali tajnu spravljanja kafe, a svaki pokušaj krijumčarenja kažnjavao se smrću.

Upravo je na jedan ovakav poduhvat bio osuđen izvesni Obedaja Šalon, protagonista romana Kradljivac kafe nemačkog novinara Toma Hilenbranda koji je, u srpskom prevodu Dušice Milojković, objavila izdavačka kuća Laguna. Obedaja je pripadnik sitnog seoskog plemstva koji je, zbog svoje (pogrešne) veroispovesti u nesigurnim vremenima, ostao bez imanja i porodice. Sada se bavi sitnim prevarama, uglavnom na berzi, pokušavajući da kroz manipulaciju zakonima tržišta i nekim dobrim falsifikatima vrednosnih papira povrati stari sjaj svog porodičnog imena. Imao je genijalan plan i igrao je na sigurno. Bilo je dovoljno da se desi ono neizbežno, da Turci osvoje Beč, i da zaradi stvarno mnogo novca. Međutim, Turci su stare varalice i zbog njihovog poraza hrišćanska Evropa je spasena, ali je Obedaja doživeo svojevrsno Kosovo polje. Obedaja završava u lancima i sada mora da bira da li će do smrti (što nije tako daleko) ostati, bukvalno, vezan za njih u memljivim tamnicama popravnih ustanova sedamnaestog veka ili će prihvatiti ponudu koja se ne odbija. Rukovodeći organi Britanske istočnoindijske kompanije smatraju da je Obedaja prava ličnost da ukrade nešto za njih. Kafu. Obedaja je slobodoljubivi čovek koji ne ljubi lance, ali, sa druge strane, obožava izazove. I zato drage volje prihvata ponudu. Oko sebe okuplja čudnovatu grupu avanturista, pravu Družinu od viješala, sa kojima kreće u svoj pohod na Moku. Tu su bivši gusar, zatim penzionisani vojni oficir, stručnjak za trgovinu, lažna kontesa (ali prava prevarantkinja), bivši diplomata i pasionirani zaljubljenik u botaniku, izvesni tajanstveni Jevrejin, kao i najveći lopov tog vremena (i vanbračni sin Kralja Sunca).

Obedaja je, takođe, pripadnik nečega što se naziva Republique des Lettres. Ova Republika je svojevrstan internet sedamnaestog veka. U pitanju je razgranata mreža pisama i pamfleta koja naučnici, filozofi i slobodoumni mislioci tog vremena šalju jedni drugima. Kroz Republiku putuju neke od najnaprednijih ideja tog doba. Mnoga naučna otkrića prvo su se razvijala u ovom području, pre nego što su se pojavila u stvarnosti. A Obedaja ima pristup svim znanjima koja postoje u ovoj svojevrsnoj globalnoj mreži informacija. Naravno, pisama su šifrovana, a vlasti i tajne službe svih evropskih i azijskih država tako žele da provale, da ne kažemo hakuju, šifre kojima bi mogli da pristupe ovoj tajnoj državi znanja i informacija i spreče neka dešavanja koja bi mogla da ugroze feudalni poredak i tradicionalne geocentrične vrednosti.

Obedaja mora da smisli, ne samo kako da ukrade kafu i kako da je prošvercuje nazad u Evropu, već i kako da izbegne neprijatelje i opasnosti iz svojevrsne šahovske partije koju igraju velike sile i njihovi (š)pijuni.

Kradljivac kafe je istorijski avanturistički roman, svojevrsni putopisni izveštaj iz sedamnaestog veka, pisan na izuzetno zanimljiv način. Autor je veoma temeljno i detaljno opisao svet u kome se odvija radnja romana. Kroz opise gradova, njihovih uličica i sokaka, kafana, knjižara, štamparija i raznih zanatskih radionica sve do opisa garderobe i običaja kao i upotrebu tadašnjeg žargona i fraza (sa sve prigodnim i zanimljivim objašnjenjima u fusnotama) autor nam na kristalno jasan način slika svet u kome se dešava radnja priče. Likovi i junaci nisu ništa manje slikovito prikazani i predstavljeni. Jednostavno morate da ih zavolite ili zamrzite, ali nema šanse da, pred njima, ostanete ravnodušni. Tu je i zdrava doza humora, naročito ironije i sarkazma, koja ovo delo čini još dopadljivijim i zabavnijim za čitanje.

Pišući o Evropi sedamnaestog veka Hilenbrand piše i o Evropi i svetu ovog kao i svakog drugog veka. U pitanju je vanvremenska priča o globalizaciji i političkim i trgovačkim prevarama i manipulacijama zarad sticanja što većeg profita na štetu većine običnog naroda. Priča o novim idejama i mislima koje pokušavaju da nadvladaju okoštale sisteme razmišljanja i državnih poretka. Priča o onima kojima su nauka, znanje i otkrića na prvom mestu, kao i onima koji bi želeli da sve ostane kako jeste, zamrznuto vo vjek i vjekova. Amin!

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts