Kako živim blizu osnovne škole, često nalećem na gomilu klinaca koji uvek pre mene pokupuju sva sveža peciva iz pekare i poslednji Kapri iz dragstora prekoputa. Oni se zabavljaju na isti način kao i većina njihovih vršnjaka. Jure se po dvorištu ili van njega, gađaju raznim objektima, ali većinu vremena provode takmičeći se u tome čiji mobilni može da napravi veći zaklon od kiše.

Dešava mi se, dok čekam u redu u toj pekari i smišljam šta da kupim od onoga što mi se ne jede, da vidim kako ta deca drže nešto šareno u rukama. Špijunski, ali dovoljno nepedofilno, bacim pogled sa strane i provalim da zapravo drže strip. Otkud njima strip? Zar u 21. veku ne bi trebalo da u rukama drže neko hladno oružje ili mobilni na kojem gledaju provokativne fotke najbolje ribe iz VI-2?

Iako je najčešće u pitanju bio Zagor, moram da priznam da sam se oduševio svaki put kada sam video nekog omladinca sa stripom. To je super! Iako nije nemoguće videti tako nešto, ne može se reći da je strip nešto popularan medij danas u Srbiji. Mnogi misle da stripove čitaju samo debeli ljudi u kariranim košuljama čija je zbirka stripova nešto oskudnija od njihove kolekcije Pan Erotike. Za takav pogled na stvari zaslužni su upravo likovi u kariranim košuljama koji jedino umeju da zvocaju kako samo prvih sedamdesetak brojeva Alana Forda zaista vredi i da sva ostala strip ostvarenja treba spaliti, a njihove čitaoce javno streljati. Ali nismo svi mi, fanovi devete umetnosti, takvi i pravo je osveženje videti nekog mlađeg kako neobazrivo cepa onu zaštitnu foliju i svađa se sa drugarom ko će prvi da čita.

U želji da saznam odakle ovim mladim naraštajima interesovanje za strip, mogao sam da razgovaram sa pedagozima, sociolozima ili prorocima, ali me je mrzelo. Mrzelo me je i da kopam po netu slične tekstove ili studije i baš pre nego da odustanem od čitave zamisli, jedan događaj naišao je kao poručen. Striparnica Južni Darkwood slavila je drugi rođendan i u okviru toga, pored izložbe i tribine, organizovana je strip škola za osnovce i srednjoškolce.

Došao sam do galerije Sinagoga, potpuno slomljen od apsolventske večeri koja se odigrala noć pre toga, a čije sam posledice još uvek osećao. Iako sam tamo svratio samo kako bih porazgovarao sa par klinaca i napravio neku fotku, organizatori su me smestili za sto i dali mi papir i olovku. “Kada si već tu, ima da crtaš”, rečeno mi je. Ma nema problema, burazeru, pomislih. Već sam od mlađih gubio u fudbalu, košarci, stonom tenisu i ispijanju medovače, tako da uopšte nije problem da me razbiju i ovde. Podelio sam list papira na šest jednakih pravougaonika i čekao da dođe tip koji vodi radionicu kako bi mi dao neke osnovne instrukcije, jer sam za crtanje stripova, kao i za sve ostalo u životu, potpuni duduk.

Pošto je predavač Dušan Cvetković iz ekipe Čaj…odličan bio zauzet oko pomaganja ostalim učesnicima, počeo sam da crtam nešto što bi trebalo da liči na Cyanide & Happiness, samo tehnički i idejno jadnije. Dok sam crtao, neobavezno sam razgovarao sa drugarom iz klupe, osnovcem koji je crtao strip o pljački banke i junaku koji se u jednom momentu pretvara u pantera. Pitam ga odakle on ovde i koje stripove voli da čita, na šta mi odgovara da je za školicu saznao u striparnici gde kupuje Marvelova izdanja i mange. Kakav car, kao neka mini verzija mene, samo talentovanija, jer sam se poprilično posramio svojih crtačkih sposobnosti nakon gledanja njegovog rada.

Interesuje me i odakle mu ti stripovi, očekujući da će sada da mi kaže kako čita samo digitalna izdanja koja uz pomoć hemijske olovke projektuje na plafon, ali ne, mali je ostao old skul pored svih gedžeta i navika koje imaju deca njegovih godina. Za stripove je saznao preko roditelja i onda je sam nastavio da ih kupuje. Još uvek nije čitao ništa od italijanske škole, ali i to će početi, samo da prvo nabavi Osvetnike, objašnjava mi.

Ubrzo predavač dolazi do našeg stola, gleda moj crtež i kaže mi da sam na dobrom putu. Ispisujem slova u oblačić u poslednjem kadru i ustajem kako bih video radove ostalih učesnika. Na festivalima stripova sam imao prilike da gledam velike umetnike kako rade, ali u poređenju sa ovom decom, oni su pravi smarači. Imaju izvežbane poteze, nigde ne greše, ne improvizuju, više rade kao članovi boksa Meklarenovog F1 tima, a ne kao umetnici.

Za razliku od njih, ovi osnovci non-stop nešto prepravljaju, brišu, kreiraju likove i priču usput, a sve to rade onako, maltene iz zajebancije. Video sam toliko kreativnih i zabavnih crteža da sam poželeo da ostanem još ovde i učim zajedno sa njima, a bogami i od njih.

Na kraju razgovaram sa Dušanom o deci i stripu. Kaže mi da se na radionicama koje on organizuje prvenstveno okupljaju mlađani koji vole da crtaju i da, iako je bilo većih grupa, nekih desetak po radionici predstavlja optimalan broj za efikasan rad. Na ovoj radionici ima dečice koje su doveli roditelji jer misle da je ovo dobar način da ih upoznaju sa ovom vrstom umetnosti.

Ipak, ima više pre-tinejdžera koji su se samoinicijativno pojavili da nakon škole sede još dodatna dva sata u klupama. Oni mahom gutaju mange i ono što dolazi sa američkog kontinenta (DC, Marvel), a to pokazuju i njihovi crteži. I niko ne čita digitalne stripove. Jok, štampa i papir, bato. Jeste, seku se šume zbog toga, ali aman, sve to zbog zdravlja naših najmlađih…

Shvatio sam da im malo zavidim. Oni danas imaju sve što mi nismo imali u njihovim godinama. Imaju ovakve radionice, filmsku tehniku koja će učiniti da Betmen ne izgleda kao odbegli član grupe Village People i striparnicu gde mogu kupovati od likova koji poznaju stripove i rade na njima. To znači da imaju nekoga ko će ih upoznati sa Mebijusom, Murom, Krambom, Brubejkerom i ostalim facama. To takođe znači da će možda proći kroz osnovno strip obrazovanje, a izbeći Zagora i da će Alana Forda koristiti kako bi njima gađali svoje roditelje. Naravno, od broja sedamdeset šest, pa nadalje.

Dušan mi priča da će crteži sa ove radionice biti negde izloženi, najverovatnije u striparnici. Među njima će se naći i moj rad, što je za mene izuzetna čast. Realno, nema neke razlike između mene i ovih klinaca, osim što ja imam vozačku dozvolu, a oni manje koriste gumicu. Zgotivio sam ih i verujem da, uz krivljenje kičme i kofeinsku zavisnost, kroz nekoliko godina mogu da postanu zajebane face u svetu stripa. Možda će upravo oni naći način da u srpski scenario ubace Kepa, Ajron Mena i ostale. Da rade nešto sitno, ono što ostane, dok je heroj iz Feketića na zasluženom odmoru. U trajanju od 45 minuta.

Autor: Uroš Dimitrijević

Izvor: Vice

Comments

comments

Related Posts