Najčitaniji dnevnik u zemlji Kurir je pod oznakom strašno preneo vest o velikoj prevari Narodne biblioteke Srbije. Bila je to još jedna pljačka veka u Srbiji, koja po njihovoj količini, već obitava negde u 33. veku. Međutim ovde nije reč o još jednoj prehrambenoj aferi, tipa mleko ili Banana, već aferi u kulturnoj sferi (van razvijene teniserske i litijske kulturne scene).

Šta se to zapravo zbilo? Okrivljena i, po srpskom zakonodavstu linča, osuđena Narodna biblioteka Srbije je ove godine nagradu za Najčitaniju knjigu dodelila Slobodanu Tišmi za njegovu Ninovom nagradom ovenčanom romanu Bernardijeva soba, a ne statistički stvarno najčitanijoj knjizi po evidencijama biblioteka širom Srbije koja je ove godine imala čast da bude Pismo gospođe Vilme spisateljice i novinarke Jelene Bačić Alimpić.

U narodu se pripoveda da je Koštunica neobavešten. Ali to mogu da kazuju samo laici koji nisu imali da upoznaju obaveštenost srpskih novinara. Zato je i bio red, da posle sedam (i slovima 7) godina i novinari našeg najčitanijeg saznaju surovu istinu, a ona glasi da se ova nagrada, po ovom principu, dodeljuje od 2006. godine. Još je davne 2005. godine tadašnji upravnik Narodne biblioteke Srbije, Sreten Ugričić odlučio da nešto mora da se menja u načinima koji se dodeljuje ova titula. Dakle, dragi novinari, još u martu 2005. godine je održana javna rasprava povodom ove teme. Na ovu raspravu su bili pozvani članovi upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije, direktori javnih biblioteka u Srbiji, članovi komisije za dodelu ove nagrade, književnici i brojne ugledne i ugledne ličnosti. Sreten Ugričić je smatrao da Narodna biblioteka ne sme da zalaže svoje ime, tradiciju i autoritet za promociju populističkih i komercijalnih merila vrednosti koja su postala dominantna u našoj kulturi i ružičanstvenoj stvarnosti. On se, pri tom, nije zalagao da bibliotekari prestanu da dokumentuju i istražuju društvenu klimu, naprotiv. Smatrao je da bi oni to trebalo da rade još preciznije i sveobuhvatnije, kao i da nastave sa redovnim objavljivanjem spiska najčitanijih knjiga u bibliotekama. Neki su se složili sa njim,neki su imali svoje predloge, ideje i sugestije. Najveći oponent u ovoj raspravi, ulogu lidera DOS-a protiv ovog cenzorskog i birokratskog sistema, preuzela je na svoja nejaka pleća, do tada trostruki šampion u kategoriji Najčitanija knjiga, Ljiljana Habjanović Đurović.

Elem, epilog svega je da je od naredne godine nagradu dodeljivao žiri. I tako je ostalo do danas.
Da li je ovo problem? I u čemu je problem? Osim tabloidnog, selektivno neobaveštenog i srpskog novinarstva, dakako.
Da li je problem to što najčitanije knjige nisu i najkvalitetnije? Da li je problem što je ukus većine jako loš? Da li je problem što su ljudi slobodni da konzumiraju ono što njima prija i što im se sviđa? I da li neko ima pravo da usmerava publiku i da im na taj način menja ukus i mišljenje?

Svako ima pravo da organizuje sopstveno takmičenje, na kome će po sopstvenim merilima i kriterijumima da odredi pravila igre, po kojima će da odabire pobednika. To pravo je iskoristila i Narodna Biblioteka Srbije. Njihovo takmičenje, njihova stvar.

Možda je u ovome problem ono narodna u nazivi organizatora takmičenja. Dakle ne narodnjačka, privatna komercijalna prćija, već narodna u smislu javna, opšta, koja pripada svima nama. Ako izuzmemo to da upravne organe Narodne biblioteke Srbije bira upravo narod preko svojih izabranih predstavnika na demokratskim izborima, možda u ovome ima i neke istine. Da li tu postoje neki skriveni interesi? Da li postoje klanovske borbe u ovome? Možda. Ove godine je bio jači klan ninotivaca, sledeće će da nadvlada trojni pakt Alimpić-Bobić-Radusinović, a naredne ko to zna. A možda su i ovo samo spekulacije.

Ono što je meni lično problem nije u tome što se nekome sviđa Ceca ili Jeca, Zvezda ili Partizan. Ili što neko želi da mi, na ovaj ili onaj način, nametne da navijam za jedno ili (pre)ostalo. Problem je u bogatstvu ponude. Problem je u kvantitetu, koji upravo i stvara kvalitet. Problem nije u dominantnoj turbo-folk sceni, problem je u onoj drugoj. Jadan je onaj koji može da bira između Zvezde i Partizana, jer, ma kakav izbor da učini, on je prinuđen da navija za očajan tim dustabanlija, koji ne mogu da se kvalifikuju za kvalifikacije nekog ozbiljnog takmičenja. Problem nije ni u Slobodanu Tišmi. Problem nije ni to što je njegov roman prosečan, zastareo, zarobljen u osamdesetim godinama (istina prošlog, a ne nekog ranijeg veka). Njegov roman nije loš. Dobar je. Ali samo to. To je naš problem. Spali smo na to da je nešto najbolje što imamo samo dobro. I zadovoljni smo, ako i to imamo. Sredina tabele je naš vrh mogućnosti.

Između Zvezde i Partizana ja navijam za Barselonu.

Piše: Milan Aranđelović

Tekst je prvi put objavljen u magazinu Bookvar broj 3, 19.03. 2013.

Comments

comments

Related Posts