Izgleda da je Toni Parsons sve ove godine, novinske članke i romane koristio samo kako bi usavršio svoj stil koji će onda primeniti na pisanje stilski savršenih trilera.

klub-za-vesanjeKlub za vešanje je, otkako je Toni Parsons 2014. počeo da objavljuje trilere, treća knjiga iz detektivskog serijala o Maksu Vulfu .

Zaplet je prilično jednostavan i to je ono na čemu bi Toni Parsons svakako trebalo da poradi u budućnosti. Grupa maskiranih i samozvanih osvetnika otima ljude koji su u svojoj prošlosti uradili nešto loše, ali su se kroz pravosudni sistem provukli sa blagim kaznama koje svakako nisu bile u srazmeri sa nesrećnim posledicama koje su izazvali.

Osvetnici otete ljude vešaju i taj događaj prenose na internetu uz haštag #vratiteje misleći pritom na vraćanje stare, dobre smrtne kazne. Dok se broj žrtava povećava, a podrška javnosti otmičarima raste, detektiv Maks Vulf prati tragove koji će ga odvesti do zločinaca. Veoma brzo shvata da su oni profesionalci i da je moguće da su neki među njima bivši ili aktivni pripadnici policije ili vojske.

Toni Parsons ima odličan smisao za ritam kojim razvija svoju priču dok je prožima društvenim refleksijama i aktuelnim odnosima. Klub za vešanje je takođe i prava mala šetnja kroz zločinačku istoriju Londona. Parsons nas, kao i u prethodnim knjigama, vodi u Muzej zločina (ili Crni muzej, odnosno Kriminalistički muzej) Novog Skotland Jarda gde nas čuvar Džon Kejn podseća na najzanimljivije zločine i zločince Velike Britanije, zatim kroz Old Bejli u kome se, između ostalih, sudilo i zloglasnoj braći Krej i Oskaru Vajldu, silazimo u podzemne ostatke srednjevekovnog zatvora Njugejt, a obilazimo i mesta na kojima je tokom istorije izvršavana smrtna kazna u Londonu.

toniparsonsOno u čemu je Toni Parsons majstor jeste oslikavanje likova. Čak su i minorni likovi pažljivo i temeljno predstavljeni. Za sada autor uspeva da balansira sa likovima i radnjom i da ih uklopi u savršenu celinu. Ali kod trećeg romana iz serijala već je osetan manir po kome je Parsons bio prepoznatljiv pre nego što je počeo da piše trilere. Naime, Toni Parsons je samohrani otac koji voli svog sina, svog oca veterana Drugog svetskog rata i muziku.
Glavni junaci Parsonsovih romana su samohrani očevi, sinovi veterana iz Drugog svetskog rata i ljubitelji muzike. Takav je i Maks Vulf. Sve je to veoma simpatično, ali u knjizi Klub za vešanje ova parsonsovština počinje da se preliva sa glavnog junaka na sve ostale. Veoma je malo likova iz romana koji nisu samohrani roditelji ili ratni veterani. A osvetnici proganjaju zlikovce koji su nešto nažao učinili ili deci ili ratnim veteranima iz Drugog svetskog rata. Očito je kako je Toni Parsons pre svega otac i sin, a tek onda autor i to je za svaku pohvalu. Ali postoji bojazan da ove roditeljske paranoje i strahovi jednoga dana uguše njegovo stvaralaštvo i da, osim njih, u romanima i pričama ne ostane više ničega.

Trileri Tonija Parsonsa su maleno ostrvo različitosti u moru nordijskih krimića koji nas u poslednje vreme preplavljuju. I sam Parsons je pre dve godine u intervjuu za B92 kazao: „Čitao sam krimiće celog života i svestan sam šta taj žanr podrazumeva, kakvu formu ima, i ne želim da gledam još jednog depresivnog skandinavskog detektiva kako bulji u svoj viski na kraju dana i misli kako je život besmislen. Ne zanima me to.“

Nakon romana Klub za vešanje možemo reći da je u potpunosti uspeo da se nametne kao drugačiji autor. Maks Vulf je detektiv koji je svom životu, zahvaljujući svojoj maloj porodici, uspeo da nametne smisao.

Piše: Milan Aranđelović

Comments

comments

Related Posts